Kako biti siguran u ono što znam
Biti siguran u ono što znaš ne znači da nikada nećeš posumnjati.
To znači da, uprkos sumnji, postoji deo tebe koji oseća istinu.
Onaj unutrašnji osećaj koji se ne može objasniti, ali se može prepoznati.
Koliko puta smo u životu osetili da nešto duboko u nama govori da je baš to — naše?
Da nam pripada, da je za nas, da treba da pokušamo…
A onda se javi sumnja. I strah. I hiljadu pitanja koja nas zaustavljaju baš pred vratima koja su nam namenjena.
Ljudi najčešće žale ono što nisu uradili, a ne ono što jesu.
Čak i kad nešto ne ispadne savršeno, bar znamo da smo pokušali, dali sebi šansu i poslušali onaj glas koji se uvek javi, ma koliko ga gurali u stranu.
Biti siguran u ono što znaš ne znači da nikada nećeš posumnjati.
To znači da, uprkos sumnji, postoji deo tebe koji oseća istinu.
Onaj unutrašnji osećaj koji se ne može objasniti, ali se može prepoznati.
Nekad tražimo potvrdu od drugih, pa od znakova, pa od slučajnosti… tražimo je tamo gde je verovatno nikada nećemo dobiti.
A istina je jednostavna, potvrda nam je već data onog trenutka kada smo osetili da nešto pripada nama.
Samo što mi tome često ne verujemo.
Moja lična preporuka, kada se dvoumite i želite da budete sigurni u ono što osećate, jeste da pitate u molitvi.
Ne zato što molitva garantuje odgovor, već zato što smiruje srce i otvara prostor da čujemo ono što već znamo.
Kad nešto zaista jeste za vas, osetićete taj mir, tu sigurnost, to „da“ u sebi.
To je onaj trenutak kada više ne tražite ništa spolja, jer iznutra jednostavno znate.
I zato — pokušajte.
Uradite ono što vas zove.
Ne analizirajte do besvesti.
Ne tražite dozvolu od sveta za ono što vam je već dato iznutra.
Možda će boleti, možda neće.
Možda ćete uspeti odmah, možda tek kasnije.
Ali znam jedno:
Lakše je živeti sa „pokušala sam“, nego sa „šta bi bilo da jesam…?“
Kada ste sigurni u ono što osećate, onda ste sigurni i u ono što znate.
Sve ostalo su samo senke sumnje koje prođu a ono što je vaše, ostane.
Šaptač.SV