Ljubavni roman za čitanje onlajn

Dragi moji, ❤️

Odlučila sam da spojim svoje dve ljubavi — pisanje i putovanja. Na ovaj način uspomena na neki grad može da traje duže, kroz priču koju napišem o njemu.
Za mnoge gradove koji su meni posebni odlučila sam da napišem ljubavne priče sa opisima grada, kako bi oni koji nikada nisu bili tamo mogli da osete njegov duh i možda požele da ga posete, a oni koji jesu, da ih bar nakratko vratim u taj grad.
Svaka priča biće posebna za sebe i neće biti međusobno povezane. U svakoj ćete upoznati nove likove, novu ljubav i novi grad.

Važna napomena: Ova priča namenjena je odrasloj publici, jer, pored ljubavne tematike, sadrži i intimne scene. Verzija objavljena na ovom sajtu prilagođena je za ovu platformu, dok se originalna verzija nalazi na mom Wattpad profilu SAPTAC777.

Krećemo sa prvom pričom, očekivano, hahahahah, Novi Sad.
Grad sa Petrovaradinskom tvrđavom kao jednom od svojih glavnih atrakcija.
Uživajte u čitanju i pišite mi svoje komentare. ❤️

NOVI SAD – Neočekivana privlačnost

– Žao mi je, Sofija. Vi ste veoma dobar radnik, ali primoran sam da vam, zbog određenih troškova, dam otkaz. Garantujem vam da ćete, čim se stvore uslovi, ponovo biti pozvani da radite kod nas.

Ovako mi je juče direktor saopštio ono što sam i očekivala. Znala sam da firma u poslednje vreme loše posluje i da ću ja, kao novi radnik, među prvima dobiti otkaz.
Baš je teško pronaći neki normalan posao, a kada ga konačno nađeš, ni tada nisi siguran koliko će trajati. Ali šta je, tu je. Naći ću valjda nešto drugo.
Prvo ću mesec dana da se odmorim, a onda se aktivno bacam na traženje posla. Dobila sam platu i neki bonus, a nešto sam i uštedela, tako da imam dovoljno dok ne pronađem drugi posao.
Naravno, roditelji su uvek spremni da mi pomognu finansijski, ali ne želim da uzimam od njih. Odrasla sam žena i mogu sama da zaradim za sebe. Ne želim da me roditelji izdržavaju. Imam mlađeg brata, pa neka sada pomognu njemu dok ne završi školovanje, a ja ću se brinuti sama o sebi.

Preslažem garderobu u ormaru kada začujem zvuk poruke.
Piše mi moj dragi rođak Danilo iz Novog Sada, kojeg obožavam, baš kao i on mene. Odrasli smo zajedno jer smo živeli u istoj ulici i oduvek smo bili veoma vezani. Uvek me je štitio dok smo bili deca.
Mlađa sam od njega četiri godine, pa je on za mene uvek bio stariji bata i zaštitnik. Niko od dece nije smeo da mi kaže nešto ružno niti da se svađa sa mnom, jer bi me Danilo odmah branio. U tim godinama to mi je mnogo značilo. Gledala sam ga kao velikog zmaja koji može da me zaštiti od svih.
Kada sam imala nekih šesnaest godina, on se zajedno sa majkom preselio kod starijeg brata, koji je studirao u Novom Sadu. Danilo je još kao mali ostao bez oca. Ja ga se čak i ne sećam, pa je njegova majka odlučila da se presele tamo, budući da je rodom iz Veternika, koji pripada Novom Sadu.
Uz pomoć rođaka sa majčine strane odlično su se snašli. Danilo je počeo da radi u firmi koja se bavila ugradnjom grejanja, klima-uređaja i sličnim poslovima. Kasnije, kada je shvatio da mu taj posao dobro ide, osamostalio se i otvorio privatnu firmu. Sada zapošljava još nekoliko radnika koji mu pomažu.
Kupili su kuću u blizini Najlon pijace. Njegov brat se u međuvremenu oženio i sa suprugom živi na prvom spratu, dok Danilo i njegova majka žive na drugom.
Zbog velikog obima posla ne čujemo se svakodnevno, ali bar jednom ili dva puta nedeljno razmenimo nekoliko poruka ili se čujemo telefonom. Piše mi da je od mojih čuo da sam dobila otkaz i da planiram malo da se odmorim od posla, pa predlaže da dođem kod njih.
To uopšte nije loša ideja jer obožavam Novi Sad. Jednom davno me je baš njegova mama, moja strina, vodila tamo i tada sam sa nekim njenim rođacima obišla grad. Mnogo mi se dopalo sve što sam videla.
Bila sam prilično mlada, imala sam možda trinaest godina, ali se sećam da mi se Novi Sad toliko dopao da sam poželela da se jednog dana preselim tamo. Moram biti iskrena, ta želja u meni još uvek postoji. Kada bih tamo pronašla neki solidan posao, preselila bih se bez mnogo razmišljanja. Štaviše, baš bih to volela.

***

Danilo me je sačekao na autobuskoj stanici jer sam doputovala autobusom. Kada smo stigli kući, strina me je dočekala sa osmehom. Ona je zaista dobra žena i oduvek joj je bilo drago što smo Danilo i ja toliko bliski.
Danilov brat i njegova supruga nisu bili tu. Otputovali su kod njenih roditelja, koji žive u okolini Zlatibora, pa su planirali da iskoriste priliku i provedu nekoliko dana i na Zlatiboru.
Taj dan i veče provela sam uglavnom kod kuće sa strinom jer je Danilo morao da radi. Kada sam se sledećeg jutra probudila, ponovo ga nije bilo. Iako je bila subota, morao je nešto da završi, ali je rekao da se neće dugo zadržati.
Za uveče smo planirali izlazak u grad. Kada sam se spremila, začula sam zvono na vratima. Bila je to Danilova devojka Dragana, sa kojom je u vezi skoro godinu dana.
Do sada sam je viđala samo na fotografijama. Veoma je lepa i deluje nekako drago i umiljato. Poznajući Danila, bila sam sigurna da je dobra devojka jer on sigurno ne bi bio sa nekim toliko dugo da nije vredna njegove pažnje.
Bila sam u pravu. Sada, kada sam je upoznala, shvatila sam da ćemo se odlično slagati. Rekla mi je da joj je Danilo mnogo pričao o meni i da je baš srećna što me je napokon upoznala.
Nadam se da im neću smetati, ali oni se ionako viđaju svakodnevno, pa valjda neće biti problem ako nekoliko dana budem izlazila sa njima.

Dok smo se vozili kroz Novi Sad, razgovarali smo uglavnom o poslu. Tada sam im rekla koliko volim ovaj grad i da bih rado ostala ovde kada bih uspela da pronađem neki solidan posao.

– Uglavnom ga svi zavole kada jednom dođu ovde – rekla je Dragana.

Ona radi kao asistent na fakultetu i obećala mi je da će se raspitati ima li nečeg dobrog ili bar prihvatljivog za mene.
Stigli smo pred klub Werige. Već sam ranije čula za njega, kao i priču da, ako nisi bio u Werigama, kao da nisi ni upoznao noćni život Novog Sada.
Pre nego što smo ušli, Dragana me je zamolila da odemo do toaleta kako bi malo popravila šminku, dok je Danilo ušao da pokuša da pronađe slobodno mesto. Došli smo prilično rano, pa se nadao da još nije sve zauzeto.
I zaista, kada sam ušla u unutrašnjost kluba, ostala sam bez teksta. Predivan ambijent, još bolja muzika i odlična atmosfera.
Kod nas izlazim gotovo svakog vikenda, ali naši klubovi su nekako drugačiji. Ili su mi možda samo dosadili jer je godinama sve isto.
Danilo je uspeo da pronađe slobodan sto. Sedeli smo tek nekih desetak minuta, a njemu je stalno neko prilazio da se pozdravi. Draganu su svi poznavali, dok bi se na meni svaki put malo duže zadržao pogled. Kada bismo se upoznali, Danilo bi im objasnio da sam njegova rođaka.
Znam da lepo izgledam, a večeras sam se baš potrudila da se doteram, pa nije ni čudno što me svi ti momci koji prilaze Danilu gledaju sa divljenjem.
Opa, možda bih ovde mogla i dečka da pronađem. Ne bih se bunila. Već dugo ga nemam i volela bih da napokon upoznam nekoga. Još kada bi to bio Novosađanin, bilo bi savršeno.

Dragana i ja naručile smo sok od jabuke, dok je Danilo uzeo koka-kolu. Međutim, konobar očigledno nije dobro čuo moju narudžbinu, pa je i meni doneo koka-kolu.
Nisam stigla ni da mu kažem da je pogrešio, a on je već nestao u gužvi. Rekla sam Danilu da mi je doneo pogrešno piće.
Danilo je, naravno, odmah reagovao. Iako sam mu rekla:

– Ma, nema veze, piću kolu.

On je ustao, otišao do šanka i doneo mi sok od jabuke.
Tako su se ispred mene našla dva pića.
Ubrzo su nam prišla još trojica mladića. Pozdravili su se sa Danilom i Draganom, a zatim se, naravno, upoznali i sa mnom.
Sva trojica su malo duže zadržala pogled na meni, a jedan od njih je čak i moju ruku držao nešto duže nego što bi trajalo pristojno rukovanje.
Svi mladići koje sam do tada upoznala uglavnom su dobro izgledali, ali nijedan nije privukao moju posebnu pažnju. Nisam čak poželela ni da flertujem.
Nijedan osim jednog od ove trojice.
Kada sam njega ugledala, učinilo mi se da mi je na trenutak zastao dah.
Crna, kratko ošišana kosa, crne oči, taman ten i crna košulja sa nekoliko otkopčanih dugmića, ispod kojih se naziralo lepo izvajano telo. Visok, krupan, zgodan i neverovatno privlačan. Sve na njemu delovalo je skladno.
Imao je urednu, kraću crnu bradu koja mu je odlično stajala, činila ga muževnijim i njegovom lepom licu davala ozbiljniji izgled.
Od glasne muzike nisam čula njegovo ime. Iskreno, nisam čula ničije, a večeras sam upoznala sigurno desetak ljudi, možda i više. Ipak, trenutno me je zanimalo samo njegovo.
Videla sam da se on i Danilo dobro poznaju. Pokušaću kasnije diskretno da izvučem od Danila neku informaciju o njemu.
Nakon što smo se upoznali, nastavili su dalje kroz klub. Malo su se zadržavali kod drugih stolova, pozdravljali se sa ljudima koje poznaju i pokušavali da pronađu slobodno mesto.
Ubrzo su se vratili do nas. Tada sam shvatila da pitaju Danila mogu li da sednu za naš sto jer nigde nisu uspeli da nađu slobodno mesto.
Potajno sam se nadala da će baš on sesti pored mene, ali je ipak seo onaj koji mi je prilikom upoznavanja malo duže zadržao ruku u svojoj.
Ubrzo je prišao konobar. Oni su naručili piće, a zatim, naravno, pitali i nas želimo li još nešto. Odbili smo jer smo već imali svoja pića.
Tada je on pogledao prema stolu, pa u mene. Kada je ugledao dva pića ispred mene, ponovo me je pogledao i upitao:

– Hoćeš li ti moći sve to da popiješ?

Mogla sam u zemlju da propadnem od sramote. Ispada kao da mi jedan sok nije dovoljan, pa odmah naručujem dva.
Pokušala sam da mu objasnim da je konobar pogrešio, ali zbog glasne muzike mislim da me nije ni čuo. Nekako mi je čak delovao i nezainteresovano za objašnjenje, kao da je pokušao da me sasluša samo iz pristojnosti, iako nije razumeo ni reč.
Momak koji je sedeo pored mene stalno mi se obraćao. Zapitkivao me je odakle sam, da li sam ranije bila u Novom Sadu, kako mi se dopada i još mnogo toga. Odgovarala sam mu mahinalno, dok mi je pogled neprestano odlazio prema onome koji me je maločas postideo.
Nekako sam imala osećaj da mu se nisam dopala ni kao osoba, a kamoli kao devojka, posle onoga što je rekao. Ipak, moje oči su tražile samo njega.
Nekoliko puta su nam se pogledi sreli, što me je ponovo iznenadilo. Jeste da smo sedeli za istim stolom i da je bilo teško da me nijednom ne pogleda, ali ti pogledi nisu delovali slučajno.
Osetila se neka čudna privlačnost između nas. Iako je njegov pogled bio hladan i naizgled nezainteresovan, ipak bih osetila ono nešto svaki put kada bi nam se pogledi sreli. Takve stvari se jednostavno osete.
Nekoliko puta sam primetila kako gleda u ruku momka koji je sedeo pored mene i koristio svaku priliku da me, kao slučajno, dodirne tokom razgovora. Videla sam da mu to nije promaklo.
Jao, šta li će sada pomisliti o meni? Prvo naručujem po dva soka, a zatim ovde flertujem sa njegovim prijateljem dok sve vreme gledam u njega. Znam da verovatno upravo tako izgleda, ali sve se nekako dogodilo van moje kontrole.
Kada je Danilo rekao da idemo dalje, istovremeno sam osetila i razočaranje i olakšanje. Bilo mi je lepo da budem ovde, u njegovom društvu, ali možda je ipak bilo bolje da krenemo kako ne bih potpuno potonula u njegovim očima.
Danilo se pozdravio sa njima i rukovao se, a zatim je to učinila i Dragana. Da bih bila pristojna, i ja sam pružila ruku.
Onaj koji je sedeo pored mene ponovo je moju ruku zadržao malo duže. Učinilo mi se čak da namerava da je poljubi, pa sam je brzo izvukla iz njegove.
Pružila sam ruku i drugom momku, a na kraju i njemu.
Tada me je pogledao i od tog pogleda kao da me je udarila struja. Bio je neobičan, ali nisam mogla da procenim šta znači.

Posle Weriga otišli smo u kratku šetnju centrom grada, a zatim u drugi klub u kojem je svirala muzika uživo.
Danilo se, naravno, i tamo sa svima poznavao i pozdravljao. Upoznala sam još nekoliko njegovih prijatelja, ali ovde su uglavnom bili parovi, što mi je sasvim odgovaralo jer su moje misli ostale u Werigama, kod onog dečka.

Ujutru smo ustali malo kasnije. Pili smo kafu, ja, Danilo i strina, a ja se nisam usuđivala da ga pitam bilo šta o njemu.
Nekako sam se nadala da će sam pomenuti momke koji su sinoć sedeli sa nama u Werigama, ali nije rekao ništa. Očigledno je mislio da me to ne zanima, pa nije želeo da me zamara.

– E, Sofija, danas idemo u razgledanje grada. Šta bi prvo volela da vidiš? Verovatno si već zaboravila kako sve izgleda, ipak si bila ovde davno, a dosta toga se u međuvremenu i promenilo. Prošle su godine.

– Pa, naravno, Petrovaradinsku tvrđavu.

Nasmejao se.

– Super. Čim popijemo kafu, idemo.

– A doručak? – upitala je strina.

– Ješćemo u gradu. Ne brini, majko, nećemo ostati gladni.

U tom trenutku zazvonio mu je mobilni telefon. Na ekranu sam videla ime Igor.

– Da… jesam… Reci… Jao, baš danas? Ma nisam, ali sam mislio da sa Sofijom malo obiđem grad… Aha… Dobro… Hajde, može za nekih sat vremena… U redu… Ma samo mi pošalji lokaciju.

Po razgovoru sam shvatila da ga neko zove zbog posla.

– Znači, ništa od našeg odlaska u grad i na Petrovaradinsku tvrđavu?

– Zove me Igor da pogledam neki stan. Treba dosta toga da se uradi, pa želi da procenim isplati li mu se da ulazi u taj posao. On se bavi nekretninama. Pronađe neki stariji stan, kupi ga, renovira, a zatim proda po mnogo višoj ceni. Za grejanje, klime i sve ostale instalacije uvek angažuje mene. Vlasnici samo danas mogu da nam daju ključ, pa moramo da odemo da pogledamo stan.

– Nema veze, samo ti radi. Ići ćemo neki drugi dan.

– Ma, znaš šta? Tebi je dosadno da sediš sa strinom ceo dan. Hajde sa mnom, bar ćeš se malo provozati po gradu, a dok ja budem pravio procenu, možeš negde da sedneš, doručkuješ i popiješ kafu.

Na brzinu sam obukla lepršavu letnju haljinicu i bila spremna za pet minuta.

Kada smo stigli pred zgradu, Danilo me je upitao:

– Hoćeš li gore sa mnom? Samo ću na brzinu pogledati stan, pa ću te onda odvesti negde na doručak, a ja ću se vratiti da završim posao.

Kada smo se popeli, vrata stana otvorio nam je upravo onaj dečko od sinoć iz kluba.
Dobila sam toliko informacija o njemu, a da nisam postavila nijedno pitanje, ne znajući da se sve vreme radi baš o njemu. Znači, zove se Igor.
Samo nam je klimnuo glavom u znak pozdrava i propustio nas da uđemo, dok je nastavio da razgovara telefonom. Po onome što je govorio, bilo mi je jasno da je razgovor poslovan. Pominjao je renoviranje, lokaciju nekog stana, periferiju i prvi sprat.
Po izrazu njegovog lica videla sam da se nije iznenadio kada me je ugledao sa Danilom. Delovalo je kao da je očekivao da ću i ja doći.
Nisam mogla da čujem šta je prethodno rekao Danilu preko telefona, ali po onome što je Danilo odgovarao, činilo mi se da mu nije spomenuo da ću poći sa njim. Možda je Igor samo pretpostavio.
Dok je on završavao razgovor, Danilo je razgledao stan, proveravao radijatore i klima-uređaj. Kada je prekinuo vezu, Igor nam je prišao, pozdravio se i izvinio što nam je pokvario planove.
On i Danilo odmah su prišli radijatoru i počeli nešto da razgovaraju, a zatim su išli iz prostorije u prostoriju i razgledali stan. U jednom trenutku Igor se okrenuo prema meni i rekao:

– Možeš izaći na terasu ako ti je dosadno dok mi ovo pregledamo.

Izašla sam na terasu sa pogledom na ulicu. Mislim da smo bili na petom spratu. Bilo je prilično visoko, pa je pogled dosezao daleko.
Posmatrala sam deo grada koji se pružao preda mnom i ponovo mu se divila. Iz stana sam čula njihove glasove, iako nisam mogla da razaznam o čemu razgovaraju. Onda su odjednom utihnuli.
Iza sebe sam začula korake. Znala sam da je to on, ali nisam smela da se okrenem. Praviću se da ga nisam čula.
On staje iza mojih leđa, sasvim blizu, i spušta ruke na ogradu terase, jednu sa moje leve, a drugu sa desne strane. Osećam njegov dah na svom vratu, a zadnjicom dodirujem njegovu nogu. Stojim mirno kao vojnik, ne usuđujem se ni da se pomerim.
Oboje dišemo sve teže, a njegov dah postaje sve topliji i sve bliži mom vratu. Iako me još ne dodiruje, osećam njegovu blizinu kao da me je već poljubio.
Zatim osetim njegove tople usne na svom vratu. Prosipa sitne, nežne poljupce, dok me njegova kratka, oštra brada blago golica i bocka po koži. I dalje stojim nepomično.
Tada me obuhvata oko struka i polako okreće prema sebi. Mislila sam da će me poljubiti, ali on ponovo spušta usne na moj vrat.
U tom trenutku začuli smo Danila kako ga doziva.
Podigao je glavu sa mog vrata, slatko prevrnuo očima, a zatim me pustio i ušao u stan.
Čula sam kako nešto razgovaraju i učinilo mi se da su čak pomenuli i moje ime.
Posle nekoliko trenutaka Danilo je izašao na terasu, duboko uzdahnuo i rekao:

– Sofija, ja danas moram sve ovo da pregledam, izračunam i zapišem. Mislim da će potrajati. Hoćeš da te odvezem kući ili do nekog obližnjeg kafića? Ovo će sigurno trajati više od pola dana. Ne znam da li ti je to predugo da me čekaš.

Htela sam da kažem kako nema veze i da ću ga sačekati, ali me je Igor preduhitrio.

– Evo, ja mogu da je odvedem na klopu i da joj pokažem grad. Samo te molim da mi ovo danas završiš.

Danilo me je upitno pogledao, a ja sam rekla:

– Pa, može…

Danilo se nasmejao i pogledao Igora.

– Želi da ode na Petrovaradinsku tvrđavu.

Obojica su se nasmejala, a Igor je rekao:

– A ko može bolje da joj pokaže tvrđavu od mene?

Ponovo su se nasmejali, pa sam ih upitala šta je toliko smešno.

– Igor živi u Petrovaradinu, nedaleko od tvrđave. Od njegove kuće do tamo ima nekih petnaest minuta peške – objasnio mi je Danilo.

Tek tada mi je postalo jasno zašto su se tako pogledali i nasmejali.

Dogovorili su se da Danilo pozove kada završi, a mi ćemo mu tada reći gde se nalazimo. Igor mu je preko Glova naručio hranu jer ni on nije stigao da doručkuje.
Uputili smo se liftom prema prizemlju i, naravno, ostali sami. Među nama je vladala neka čudna atmosfera. Sve je prštalo od privlačnosti, ali smo nekako prebrzo stigli dole i ništa se nije dogodilo.
Otvorio mi je vrata automobila i pomogao mi da se udobno smestim na suvozačevo sedište.

– Prvo idemo na klopu. Ni ja nisam stigao da doručkujem – rekao je.

Seli smo u baštu jednog restorana u centru. Oko nas su se smenjivale lepe gradske zgrade i ljudi koji su prolazili, a ja sam ponovo zadivljeno razgledala Novi Sad.
Dok sam ja posmatrala grad i prolaznike, Igor je netremice gledao u mene.

– Vidi se da voliš Novi Sad. Jesi li nekada ranije bila ovde ili ti je ovo prvi put?

– Bila sam davno, kada sam bila skoro dete, ali se sećam mnogih stvari. Mada, dosta toga se od tada promenilo. A ti, jesi li rođen ovde?

– Jesam. Otac mi je iz Petrovaradina, a majka iz Temerina. To je isto blizu.

– Znam, čula sam za Temerin. A ideš li često na tvrđavu?

– Odem ponekad kada poželim da prošetam.

– A Egzit?

– Jao, Egzit mi ne spominji – rekao je uz smeh, a zatim pokušao da mi objasni:

– Mi koji živimo u Petrovaradinu jedva čekamo da se Egzit završi. Tada je ogromna gužva i ne možemo normalno da funkcionišemo. Svuda unaokolo, po kanalima, na ulicama i pored puta, viđamo pijane ljude kako spavaju, a neki i povraćaju. Ma, bolje da ti ne pričam. Egzit kao manifestacija jeste odličan i lepo je kada živiš tako blizu pa možeš da budeš deo svega toga, ali prizori koje sam ti nabrojao uopšte nisu prijatni. U tom periodu znam da moram da vozim veoma oprezno da ne bih nekoga udario. Dešavalo se da ljudi budu toliko pijani da samo padnu na ulicu i tu zaspe. Policija i obezbeđenje su na sve strane, pa mislim da je nama tada najbolje da uopšte ne izlazimo iz kuće. Pored svega toga, mnogi prijatelji me zovu da im pronađem smeštaj. Međutim, u vreme Egzita gotovo je nemoguće naći nešto slobodno u Petrovaradinu. Obično mi se jave prekasno, a onda nisam siguran ni da li mi veruju kada kažem da ništa nisam uspeo da pronađem. Verovatno neki misle da nisam ni pokušao.

– Užas – zaključio je.

Posle doručka odmah smo krenuli prema tvrđavi. Sećala sam se mnogih stvari od prethodnog dolaska, a svaki poznati prizor budio je u meni lepe uspomene na ovaj predivni grad.
Prešli smo Varadinski most preko Dunava i ušli u stari deo Petrovaradina, smešten odmah ispod tvrđave. Vozili smo se kroz uske ulice, dok sam posmatrala zanimljivu arhitekturu i prepoznatljive boje starih fasada koje su mi ostale u sećanju još od prethodne posete.
Ubrzo smo prošli kroz Beogradsku kapiju i nastavili dalje kroz Petrovaradin. Kada smo prošli skretanje kojim se ide prema tvrđavi, ništa nisam rekla. Verovatno Igor zna neki drugi put kojim inače ide. Ipak on ovde živi. Ko sam ja da mu govorim da je promašio skretanje?
Nastavili smo uz blagu uzbrdicu, a zatim skrenuli levo u jednu mirniju ulicu. Znala sam da je tvrđava još uvek sasvim blizu, ali mi nije bilo jasno kuda me vodi.

– A gde mi idemo? Koliko ja znam, tvrđava je desno.

– Ići ćemo na tvrđavu. Sada hoću da te provozam svojom ulicom i pokažem ti gde živim.

Nije to stigao ni da izgovori do kraja, a već smo se našli ispred njegove kuće. Usporio je i nakratko se zaustavio uz ivicu kolovoza. Ulica nije bila mnogo prometna, a iza nas nije bilo nikoga, pa nismo smetali drugim vozačima.
Pokazao mi je veliku i lepo uređenu kuću sa leve strane ulice.

– Ovaj ulaz koji vidiš je moj. Roditelji žive u donjem delu kuće. Vidiš one stepenice koje vode dole? Tuda se silazi do njihovog ulaza.

– Jesi li jedinac? Imaš li braću ili sestara?

– Imam sestru. Udala se i živi u Sremskoj Kamenici sa mužem i decom.

Produžili smo dalje, ponovo skrenuli levo i spustili se nizbrdicom, vraćajući se na put koji vodi prema tvrđavi. Zaista smo za samo nekoliko minuta stigli do nje. Tek tada sam shvatila koliko Igor živi blizu.
Parkirao je automobil, a zatim smo polako krenuli putem koji vodi prema Pijanom satu, najprepoznatljivijem simbolu Petrovaradinske tvrđave.
Hodala sam pored njega dok smo prolazili kroz tunel. Koračali smo polako, a onda me je iznenada uhvatio za ruku i isprepleo svoje prste sa mojima.
Prihvatila sam njegov stisak jer mi je bilo veoma prijatno da me tako drži.
Stigli smo do sata i malo prošetali okolo. Zamolila sam ga da me fotografiše, što je i uradio. Napravio je nekoliko fotografija mojim telefonom, a zatim je uzeo svoj i napravio još nekoliko.

– Sada moraš da mi daš kontakt kako bih mogao da ti pošaljem slike.

Nasmejala sam se i dala mu svoj Instagram.

– Da živim ovde kao ti, baš često bih dolazila na tvrđavu.

– Pa, dolazim ja često, koliko mi obaveze dozvoljavaju. Ipak imam život i posao i mimo tvrđave.

Oboje smo se nasmejali, a onda me je upitao:

– Ima li neko posebno mesto koje želiš da vidiš ili kojeg se sećaš iz vremena kada si bila ovde?

– Ima. Kada sam bila dete, bila je veoma popularna serija „Žikina dinastija“. Mislim da su svi u regionu čuli za nju.

– Naravno da jesu – rekao je uz osmeh.

– E pa, želela bih da vidim one stepenice kojima se Boba penjao da vidi Mariju, kada su je roditelji odveli kod tetke u Novi Sad. Kada sam prošli put bila ovde, moji rođaci nisu znali da ih pronađu, a baš imam želju da ih vidim i prošetam njima. Znaš li gde se nalaze?

– Naravno da znam. Dođi.

Ponovo me je uhvatio za ruku i poveo sa sobom.
Kada smo stigli, rekao mi je da stanem na mestu na kojem stepenice prvo blago skreću udesno, a zatim ulevo. Sišao je nekoliko stepenika niže i fotografisao me odozdo, sve vreme mi objašnjavajući kako da se namestim.
Zatim se nasmejao i rekao:

– Hajde sada kao Marija i Boba.

Nisam odmah shvatila šta je time mislio, ali kada je potrčao uz stepenice prema meni, snažno me zagrlio i počeo da me okreće oko sebe, shvatila sam da oponaša čuvenu scenu iz serije.
Kada me je napokon spustio na tlo, još mi se vrtelo od njegovog okretanja. Samo se nasmešio, a zatim spustio svoje usne na moje.
Mogu li da poželim nešto bolje? Momak koji mi se dopao čim sam ga ugledala ljubi me na Petrovaradinskoj tvrđavi, baš na mestu koje sam toliko želela da vidim. Uz sve to, još je i Novosađanin. Sve što sam poželela dobila sam u jednom čoveku.
Ovome se zaista nisam nadala.
Ljubili smo se dugo, prekidajući samo nakratko da uhvatimo dah, a zatim bismo nastavili. Posle smo seli na stepenice, a on me je privukao u svoje krilo i ponovo spustio usne na moje.
Tek kada je nekoliko turista prošlo sasvim blizu nas, shvatili smo da nismo sami i da se nalazimo na javnom mestu.
Nastavili smo šetnju, sada već zagrljeni. Još dugo sam osećala kako mi usne bride od njegove kratke, oštre bradice. Nikada ranije nisam bila sa dečkom koji je imao bradu, pa mi je taj osećaj bio potpuno nov. Neobičan, ali neverovatno prijatan.
Ponovo smo stigli do Pijanog sata i seli na jednu slobodnu klupu. Naslonila sam glavu na njegove grudi, dok je on prebacio ruku preko mog ramena i nežno mi mrsiо uvojke kose.

– Mogu li da ti objasnim onu situaciju od sinoć?

– Koju situaciju?

– Pa onu sa dva soka…

– Objasnila si mi sinoć.

– Jesam, ali činilo mi se da me uopšte nisi slušao.

– Slađan i ja smo veoma dobri prijatelji. Odrasli smo zajedno i on mi je kao brat…

Duboko je uzdahnuo.

– Ko je Slađan? – upitala sam.

– Momak koji je sinoć sedeo pored tebe i stalno te držao za ruku.

– Nije me držao za ruku. Možda jeste pravio neke malo slobodnije pokrete i koristio svaku priliku da me dodirne, ali nije me baš držao za ruku. Iz pristojnosti nisam htela ništa da kažem, ali mi se uopšte nije dopalo to što je radio.

– Sinoć mi je rekao da mu se sviđaš.

– A šta si ti njemu rekao?

– Ništa. Nisam bio siguran u tvoja osećanja. Nisi se bunila zbog njegovog udvaranja, pa nisam znao kako to da protumačim.

– Objasnila sam ti sada zašto je možda tako izgledalo. Ipak, svi vi poznajete Danila, a ja ne znam u kakvim ste odnosima. Nisam želela da mu već prve večeri pravim svađu sa prijateljima.

– Razumem, naravno. Zato sam danas namerno angažovao Danila da bih proverio šta osećaš prema meni.

– Čekaj… To si namerno uradio? Nije baš morao danas sve to da završi?

Okrenula sam se prema njemu i ozbiljno ga pogledala.

– Nije.

– Kako si znao da ću i ja poći sa njim?

– Kada mi je Danilo rekao da ste planirali obilazak grada, predložio sam mu da pođeš sa njim, pa da vas dvoje dođete zajedno dok on na brzinu pregleda stan. A kada ste stigli, rekao sam mu da mi je baš hitno da sve završi danas.

Pogledala sam ga sumnjičavo.

– Deluje mi kao da si imao plan.

– Možda i jesam.

Nasmejao se i ponovo me kratko poljubio.

U povratku sa Petrovaradina, čim smo prešli Varadinski most, skrenuli smo desno i svratili u Dunavski park.
Sećala sam se da sam ovde šetala kada sam prvi put bila u Novom Sadu. Najviše mi je u sećanju ostala velika tužna vrba koja se nadvijala nad jezerom.
Park se nije mnogo promenio, ali mi je sada delovao još lepše nego što sam ga pamtila.
Polako smo šetali stazama, a Igor mi je usput pričao zanimljive istorijske činjenice o Novom Sadu. Dok smo razgovarali, ponovo se dotakao sata na Petrovaradinskoj tvrđavi i objasnio mi zašto velika kazaljka pokazuje sate, a mala minute.

– Kazaljke su namerno tako napravljene da bi lađari, mornari i ribari na Dunavu mogli iz velike udaljenosti lakše da vide koliko je sati – objasnio mi je Igor. – Kada sat posmatraš sa reke, sati su važniji od minuta, pa je zato kazaljka koja ih pokazuje veća i uočljivija.

Ispričao mi je i zašto ga zovu Pijani sat. Njegov stari mehanizam reaguje na promene temperature, pa zimi ume malo da kasni, a leti da žuri. Zbog toga su ga Novosađani u šali tako nazvali. I danas se navija ručno svakog dana, baš kao nekada.
Iz Dunavskog parka izašli smo prema Dunavskoj ulici i ušli u prvi kafić na koji smo naišli.

– Kako si ti srećan što živiš u Petrovaradinu. Šta bih ja dala da živim tu… S obzirom na to da se baviš nekretninama, da li si nekada poželeo da živiš u nekom od stanova koje renoviraš? – upitala sam kada smo seli i naručili piće.

– Nisam nikada. Volim Petrovaradin. Mogao sam, imao sam milion prilika, ali nikada nisam poželeo da odem odavde, iz svoje ulice. Ovde sam odrastao. Nekako mi je sve moje. Kad god prođem ovom ulicom, imam osećaj da sam kod kuće.

– Razumem i zašto. I ja bih bila presrećna da živim tu i verovatno nikada ne bih poželela da se preselim negde drugo.

– Zašto se ne preseliš u Novi Sad kada ga već toliko voliš? Šta te vezuje za tvoj grad?

– Ništa. Već sutra bih se preselila kada bih ovde pronašla neki solidan posao od kojeg bih mogla da živim i plaćam stan. Ne želim da smetam Danilu i strini. Sada sam tu kratko, kao gost, ali na duže ne bih živela kod njih.

– Koliko planiraš još da ostaneš?

– Ne znam, možda još nekoliko dana. Dobila sam otkaz jer je firma imala finansijskih problema, a ja sam, kao novi radnik, među prvima bila na meti. Zato sam došla malo ovde da se odmorim, a kada se vratim kući, aktivno ću se baciti na traženje posla.

– Znači, kada bi pronašla posao, ostala bi ovde?

– Da, apsolutno. Jedva bih dočekala.

Dok sam govorila, na meni se jasno videlo koliko me ta pomisao raduje.

– Rođen sam ovde, ovde sam odrastao i imam dosta prijatelja i poznanika. Možda bih mogao da ti pronađem neki posao.

– Uh, kada bi to uspelo…

U tom trenutku zazvonio mu je telefon. Po razgovoru sam zaključila da ga zove Danilo i pita gde smo. Igor je razgovarao sa njim, gledao u mene i smeškao se dok mu je objašnjavao da mu zaista nije bio problem da mi pravi društvo i da tog dana nije imao drugih obaveza.
Ubrzo nam se Danilo pridružio, a ja više nisam znala kako da se ponašam. Videla sam da Igor sa njim sasvim opušteno razgovara o poslu i ničim ne odaje da se između nas nešto dogodilo, pa sam se i ja ponašala isto.
Kada smo stigli do automobila i krenuli kući, Danilo se još jednom zahvalio Igoru što mi je pravio društvo, a on je nemarno odgovorio:

– Pa, i meni je prijalo da malo prošetam do tvrđave. Nisam dugo bio.

Dok smo se vozili prema kući, Danilo je pričao o poslu i svemu što je tog dana radio. Zatim je mene upitao kako mi je bilo na tvrđavi i da li sam se setila nekih detalja iz vremena kada sam ranije bila u Novom Sadu.
Razgovarala sam sa njim, a sve vreme razmišljala da li da mu kažem za Igora i mene. Nas dvoje smo veoma bliski i bilo mi je glupo da to krijem od njega. Opet, bilo mi je čudno da samo tako izgovorim da se među nama nešto dogodilo.
Samo da je barem nešto pitao o Igoru, lakše bih započela tu temu. Ali nije pitao ništa.
Tako smo stigli do kuće, a ja mu i dalje nisam rekla ni reč.

Ostatak dana proveli smo sa strinom. Ubrzo je stigla i Dragana, pa smo svi zajedno sedeli i razgovarali. Posle nekog vremena otišla sam da se spremim jer smo i te večeri planirali izlazak u grad.
Dok sam se spremala, stigla mi je poruka od Igora.

– Nagovori Danila da te večeras ponovo dovede u Werige.

Nasmejala sam se i odgovorila:

– Mislim da je to već i planirao.

Ubrzo je stigla još jedna poruka:

– Vidimo se, srce. 😘

Uzvratila sam mu istim smajlićem.

Izašla sam iz sobe i nesvesno se smeškala dok sam gledala u telefon. Tek tada sam primetila da su to videli i Danilo i Dragana, ali nisu ništa pitali.
SelI smo u kola i krenuli, a ja sam upitala:

– Idemo li opet u Werige?

– Ti samo reci gde želiš – odgovorio je Danilo.

– Ako ja odlučujem, onda želim ponovo u Werige.

– A ima li neki poseban razlog za to? – upitao je uz osmeh.

Dragana se takođe nasmešila.

– Hm… možda i ima.

Nisam želela da to krijem od njih. Videla sam da očekuju odgovor, pa sam počela da zamuckujem:

– Ima neko… Mislim, zbog jedne osobe želim… Ovaj…

– Znači, nisi odolela Igorovom šarmu – prekinuo me je Danilo.

– Otkud znaš da je Igor u pitanju?

– Kako ne bih znao? Poznajem te veoma dobro. Odmah sam primetio, kada sam došao u Dunavsku, da se između vas nešto dešava, ali sam čekao da mi sama kažeš.

– A ja sam čekala da me nešto pitaš.

Svi smo se glasno nasmejali, a ja sam, naravno, odmah upitala:

– I šta misliš o svemu tome? Znaš koliko mi tvoje mišljenje znači.

– Jao, Sofija, ne znam šta da ti kažem. Igora poznajem uglavnom poslovno. Nikada se nismo privatno družili. Zapravo, sinoć u Werigama bilo je prvi put da sedimo zajedno za istim stolom, a da ne razgovaramo o poslu.

Što se poslovne saradnje tiče, nemam nijednu zamerku. Obojica smo zadovoljni, ma šta zadovoljni – prezadovoljni. Uvek mene zove kada mu zatreba nešto od poslova koje obavljam, a sve plati korektno, čak i više nego korektno.
Kao poslovni saradnik je jedan od najboljih. Kakav je privatno, zaista ne znam, jer ga nisam upoznao u drugačijem okruženju.

– Ne znam… Nekako se među nama pojavila hemija kojoj se ni sama nisam nadala.

– Pa pokušaj. Videćeš da li ti odgovara ili ne. Generalno mislim da je dobra osoba i, iskreno, nikada nisam čuo ništa loše o njemu. Ako ti se dopada, treba da pokušaš, pa ćeš sama videti kako će se sve razvijati. Bar dok si ovde. A ja ću pokušati da ti pronađem neki posao, pa da ostaneš što duže.

– I on je rekao da poznaje mnogo ljudi i da bi mogao da mi pomogne oko toga.

– E, to sigurno može. Ako bude hteo, bez problema će ti pronaći neki posao. Eto ti prilike da ga malo testiraš.

Nasmejali smo se i ubrzo stigli do Weriga.
Ponovo smo stigli ranije i uspeli da pronađemo slobodno mesto. Naravno, Igora još nije bilo, pa sam se pitala šta će se dogoditi kada dođe i kako će se ponašati pred Danilom, pošto još uvek nije znao da je Danilo sve shvatio.
Ubrzo je stigao u društvu Slađana, čije sam ime sada znala, i onog drugog momka koji je i prethodne večeri bio sa njima, ali čije ime još nisam zapamtila.
Prišli su našem stolu i, zbog glasne muzike, pokretom ruke upitali mogu li da nam se pridruže.
Smeškala sam se i očekivala da će Igor sesti pored mene, ali se Slađan progurao između njih i zauzeo mesto kraj mene.
Jao, kretenu.
To mi je prvo prošlo kroz glavu.
Pogledala sam Igora i odmah primetila ljutnju na njegovom licu. Nije bila usmerena prema meni, već prema Slađanu. Kada su nam se pogledi sreli, prevrnuo je očima i jedva primetno odmahnuo glavom, diskretno pokazujući na njega.
Slađan se već udobno smestio i očigledno nameravao da započne razgovor. Stalno me je nešto zapitkivao, a ja sam mu kratko i pristojno odgovarala, pa bih odmah okrenula glavu na drugu stranu. Pitala sam Draganu bilo šta samo da ne moram da razgovaram sa njim.
Momak je sasvim u redu, ali meni se sviđa Igor, a ne on.
Dragana je pametna devojka i odmah je shvatila u čemu je problem, pa me je pozvala da pođem sa njom do toaleta.
Tamo smo skovale plan. Kada se vratim, sešću pored Igora. Pošto je sedeo na kraju, lako sam mogla da se izvučem na to da mi je jednostavnije da sednem tu nego da se provlačim do svog mesta.
Tako sam i uradila kada smo se vratile.
Slađan je stalno gledao prema meni, vrpoljio se i tražio razlog da ustane. Nije imao mira na jednom mestu.
Igor mi se tada nagnuo prema uhu i, gotovo nonšalantno, rekao dovoljno glasno da ga čujem, mada je zbog muzike izgledalo kao da mi šapuće:

– Kako da mu kažem?

Nasmejao se i rukom protrljao čelo.
I ja sam počela da se smejem, pa je sa strane izgledalo kao da jedno drugom nešto šapućemo i smeškamo se.
Krajičkom oka primetila sam kako Slađan ljutito gleda u Igora.
Jao, majko mila… Ne želim da budem uzrok njihove svađe. Šta da radim? Kako da mu objasnim da se meni sviđa Igor?
Igor me je tada uhvatio za ruku i zadržao je u svojoj, jasno pokazujući da između nas postoji nešto. Zatim mi je tiho rekao, gotovo na uho:

– Mislim da nema boljeg načina nego da sam shvati.

– I Danilo je sam shvatio.

– Pretpostavio sam… A šta misliš da izađemo malo napolje dok se on smiri i svari sve?

– Može.

Ustali smo i izašli iz kluba, ne usuđujući se da ga ni pogledamo.
Čim smo izašli, Igor me je zagrlio i privukao na svoje grudi. Osetila sam kako duboko uzdiše. Znala sam da mu nije lako, ali isto tako sam znala da od mene ne odustaje.

– Pa… ne znam… Reci mu…

– Ma boli me uvo. Ljutiće se malo i proći će ga. Njemu se uvek neka devojka svidi, odmah kreće u akciju. Nikada mu se nisam mešao, ali ovaj put moram jer si ti poseban slučaj.

– Kako to misliš, poseban slučaj?

Nasmejao se i pogledao me pravo u oči.

– Neko za koga vredi da se borim. Čak i ako zbog toga moram da se zamerim dobrom prijatelju.

Nežno me je pomilovao po obrazu.

– Nemoj ti da brineš. Rešiću ja to sa njim. Poznajem ga jako dobro i znam kako da razgovaram sa njim.

Poljubio me je, ali ovog puta potpuno drugačije. Mnogo strastvenije i odlučnije nego na onim stepenicama Petrovaradinske tvrđave. Tamo je naš prvi poljubac bio nežan i pun romantike, a ovaj je u sebi nosio toliku želju da mi je na trenutak zastao dah.
Njegove ruke polako su krenule prema mojim grudima, ali kao da je i sam u tom trenutku postao svestan gde se nalazimo. Ispred kluba su neprestano prolazili ljudi, pa je zastao, uz osmeh odmahnuo glavom i odustao od te namere.
Vratili smo se u klub, a ja nisam smela ni da pogledam Slađana. Kao da njemu ja treba nešto da objašnjavam, a ne Igor. Bar sam se tako osećala.
Krajičkom oka primetila sam da nezainteresovano lista nešto po telefonu. Samo je skrolovao, pa bi s vremena na vreme podigao pogled prema nama, a zatim se ponovo vraćao ekranu. Na licu mu se videla ljutnja, što je, donekle, bilo i razumljivo.

Celo veče proveli smo u Werigama. Ovog puta nismo išli u drugi klub. Danilo očigledno nije želeo da me odvaja od Igora, jer je video koliko mi prija da sedim pored njega. Sve vreme me je držao za ruku, a palcem je povremeno nežno prelazio preko moje šake. Taj sasvim mali dodir u meni je budio mnogo više emocija nego što je mogao da zamisli.
Ni Igor nije predlagao da idemo dalje i meni je to potpuno odgovaralo.

Kada je došlo vreme da krenemo kući, primetila sam da Igor prilazi Danilu. Danilo mu je potvrdno klimnuo glavom i pokazao prema Dragani. Koliko sam uspela da shvatim, dogovarali su se da mene Igor odveze kući, a Danilo Draganu.
Dobro sam shvatila, jer me je Igor ubrzo uhvatio za ruku i rekao:

– Idemo.

Drugoj dvojici samo smo mahnuli. Onaj drugi momak podigao je ruku u znak pozdrava, dok je Slađan samo kratko klimnuo glavom, i dalje zadubljen u telefon.
Kada sam se smestila na udobno suvozačevo sedište Igorovog audija, upitala sam:

– Baš se ljuti, zar ne?

– Neka se ljuti. Rešiću ja to, ne brini.

– Ne bih volela da napravim neku svađu među vama.

– Nećeš, ne brini. Mora da shvati da se i meni nekada desi da mi se neka devojka dopadne. Ne može baš svaku koju upoznamo da muva on.

– A ko se to tebi dopao? – upitala sam uz osmeh, praveći se da ne znam odgovor.

– E, sad ćeš da vidiš.

Skrenuo je pored puta i zaustavio automobil. Čim je ugasio motor, privukao me je sebi i strastveno poljubio. Ovoga puta nije se više suzdržavao. Njegove ruke završile su na mojim grudima, kao da više nije želeo da prekida ono što je ispred kluba morao.
Iskreno, prijalo mi je sve što je radio. Ipak, ako dođe do seksa, neću pristati. Ne ovde, na nekom zabačenom parkingu.
Međutim, nije ni pokušao da ode dalje od zagrljaja, maženja i nežnih dodira. Osetila sam njegovu želju i bila sam sigurna da mu nije nimalo lako, ali nije posegnuo za šlicem niti je pokušao bilo šta više. Očigledno je i sam bio svestan situacije u kojoj se nalazimo i poštovao je moje granice. Upravo to mi se posebno dopalo kod njega.
Posle dugog maženja i razmenjenih poljubaca došlo je vreme da me odveze kući. Dok se nameštao na svom sedištu, pogled mi je nesvesno skliznuo prema njegovim pantalonama.
Primetio je gde gledam, nasmejao se i upitao:

– Sad te sigurno zanima kako ću rešiti ovaj problem.

Rekao je uz osmeh i meni je odmah postalo jasno na šta misli.
Zakikotala sam se i od stida prekrila lice rukama, ali sam ipak upitala:

– Kako?

– Ručni rad.

– Bolje da nisam ni pitala.

Oboje smo se glasno nasmejali i ubrzo stigli do Danilove kuće.

– Danilo još nije stigao kući. Nema njegovih kola – rekla sam pre nego što sam izašla.

– Verovatno je sa Draganom u akciji.

Opet sam se zakikotala, a on je iskoristio taj trenutak, privukao me sebi i još jednom me strastveno poljubio.

– Bolje idi sada. Izlazi iz kola jer mi se baš žuri kući, više nego ikada.

– Stvarno si blesav – rekla sam kroz smeh.

Izašla sam iz kola, ušla u kuću i uvukla se u krevet. Dok sam razmišljala o njemu, ubrzo mi je stigla poruka sa fotografijom.

– Problem rešen.

Na fotografiji je bio u boksericama, sa pobedničkim osmehom na licu.

– Izvini što sam ti napravila problem – napisala sam smejući se kao neka ludača.

– Ja jedva čekam da mi ga napraviš opet.

Ujutru, čim sam se probudila, stigla mi je poruka od Igora. Poslao mi je skrinšot prepiske sa Slađanom. Nisam mogla da vidim ceo razgovor, već samo jedan deo.

– Stvarno nisi fer. Rekao sam ti odmah prve večeri kada je došla da mi se sviđa.

– Lepo sam ti sve objasnio. Nemoj da se ponavljam.

– Jesi, ali nije u redu kada si znao da mi se sviđa.

– Slađane, pitanje je ko se njoj sviđa.

– Istina, ona je jasno pokazala da želi tebe, ali…

Dalje se nije videlo, ali i ovo mi je bilo dovoljno.

– Jeste li rešili nesuglasice? – upitala sam.

– Ma, biće sve u redu. Ne brini.

Narednih dana nismo uspevali često da se vidimo, ali smo se redovno čuli telefonom i dopisivali. Uskoro je trebalo da se vratim kući, ali su me Danilo i strina nagovarali da ostanem još jednu nedelju. Mislim da ću ih poslušati.
Jednog dana, dok je Danilo radio, Igor me je pozvao da prošetamo. Našli smo se u gradu, a zatim krenuli prema Keju žrtava racije.
Šetali smo kejom, dok su pored nas prolazili biciklisti, ljudi sa psima i roditelji sa decom. Povremeno bismo zastali uz ogradu i posmatrali reku. Igor mi nije mnogo objašnjavao, kao da sam turista kojoj mora pokazati svaku znamenitost. Više mi je pričao gde je kao dečak dolazio sa društvom i kojim delovima grada najviše voli da šeta.
Sa keja smo krenuli prema Dunavskom parku, a zatim izašli u Dunavsku ulicu. Nastavili smo kroz Zmaj Jovinu prema Trgu slobode. Bašte kafića bile su pune, ljudi su lagano šetali, a povremeno bi između njih prošao poneki biciklista.
Što sam više vremena provodila ovde, sve sam lakše mogla da zamislim sebe kako jednog dana sasvim obično prolazim tim ulicama, ne kao gost, već kao neko ko pripada ovom gradu.
Nismo dugo ostali zajedno jer je Igor imao obaveze, ali mi je i ta kratka šetnja bila dovoljna da ostatak dana provedem razmišljajući o njemu.

Uveče smo se ponovo spremali za izlazak. Igor mi je pisao da bi voleo da se vidimo i pitao gde smo planirali da idemo. Danilo je rekao da ćemo prvo malo prošetati centrom, a da ćemo kasnije odlučiti gde ćemo dalje.
Šetali smo i tražili gde bismo mogli da sednemo kada me je neko iznenada zagrlio s leđa. Nisam morala ni da se okrenem. Prepoznala sam te ruke, iako ih poznajem tek nekoliko dana pa smo tako nas četvoro seli u baštu jednog kafića.
Dok smo razgovarali, Igor me je iznenada pogledao i rekao:

– Imam jednu vest za tebe. Sredio sam ti razgovor za posao.

Na trenutak sam zanemela.
Pošto sam u prethodnoj firmi radila administrativne poslove, njegovom bratu od tetke upravo je bio potreban neko za takvo radno mesto. Devojka koja sada radi taj posao udala se i uskoro treba da ode u inostranstvo sa mužem, pa će njeno mesto ostati upražnjeno. Ako razgovor prođe dobro, mogla bih da počnem već narednog meseca.
U tom trenutku došlo mi je da skočim i poljubim ga pred svima.
Pogledala sam Danila i Draganu. Na njihovim licima videla sam iskrenu sreću. Znali su da mi se upravo ostvaruje želja o kojoj sam pričala još prvog dana kada sam došla.

Naravno, kasnije sam otišla sa Igorom, dok su Danilo i Dragana ostali u centru.
Kada sam videla da prelazimo Varadinski most, odmah sam znala da idemo prema Petrovaradinu. Tvrđava je prelepa i danju i noću, pa sam pomislila da me možda ponovo vodi tamo.
Međutim, nije skrenuo prema tvrđavi, već je nastavio pravo. Ubrzo smo se popeli onom istom blagom uzbrdicom, a zatim skrenuli levo.
Znala sam gde me vodi.
Da li je samo želeo ponovo da prođemo pored njegove kuće ili ipak…
Ovoga puta skrenuo je u dvorište i parkirao kola.

– Hajde – rekao je, pozivajući me da uđem.

– A gde su tvoji? – uspaničeno sam upitala.

– Spavaju. Kasno je, a oni su dole, u svom delu kuće. Ovo je moj deo. Ovde živim sam.

– Mogli bi da dođu gore.

– Ma, ne. Retko dolaze. Uglavnom sve sam sređujem, a keva me samo pozove kada napravi nešto dobro za klopu, pa siđem dole. Pristojni su i ne zadiru mnogo u moj privatni prostor.

Oboje smo se nasmejali.

Videlo se da je kuća starije gradnje, ali je unutra sve bilo moderno i novo. Odmah sam primetila da ju je renovirao na isti način kao i stanove koje kupuje, sređuje i preprodaje.
Nisam dete. Znala sam zašto me je doveo kući i šta bi moglo da usledi. Isto tako, znala sam da, da to ne želim, nikada ne bih ni ušla u njegovu kuću. Sve je bilo potpuno jasno.
Da budem iskrena, radovala sam se tome, ali sam osećala i malu dozu straha. Nisam bila neko sa velikim iskustvom kada su intimni odnosi u pitanju. Imala sam nekoliko veza u kojima je bilo intimnosti, ali nijedna od njih nije ostavila neki poseban utisak na mene.
Ne znam u čemu je bio problem. Da li jednostavno nisam imala sreće sa partnerima ili ja nisam uspevala da se dovoljno opustim, ne znam. Uglavnom, retko sam uspevala da se potpuno prepustim trenutku i doživim ono čemu sam se nadala. A i kada bi mi to pošlo za rukom, uglavnom sam morala da se prepustim sopstvenim mislima i mašti kako bih uspela da zaboravim na sve oko sebe.
I to se dešavalo retko, jer su takvi odnosi obično kratko trajali. Pre nego što bih uspela da se potpuno opustim i prepustim svojim mislima, sve bi već bilo gotovo.
Ako i sada bude tako sa Igorom, mislim da ću pokvariti ovaj lep utisak koji imam o njemu. A šta će tek on misliti o meni kada shvati da nisam baš iskusna? Pitam se da li ću uopšte uspeti da ga osvojim i učinim da poželi još.
Verujem da njemu neće biti teško da uživa u onome što sledi. Samo je pitanje da li će posle svega poželeti još ili će početi da izmišlja razne izgovore kako se ne bismo viđali.
Bilo kako bilo, sada smo tu i videću šta će biti.

Kao pravi džentlmen, prvo me je ponudio pićem. I dalje nije pokušavao ništa. Uključio je televizor, pronašao neku laganu romantičnu muziku i ugasio svetlo, tako da je jedina svetlost dopirala sa ekrana.
Sa drugim momcima bilo je potpuno drugačije. Čim ostanemo sami, obuzme ih neka strast, odmah navale na mene i, nažalost, sve se veoma brzo završi.
Već na samom početku shvatila sam da će sa Igorom biti drugačije.
Seo je pored mene na sofu, zagrlio me i polako počeo da me ljubi. Nije bilo one nestrpljivosti ni želje da što pre ode dalje. Kao da mi je namerno ostavljao dovoljno prostora da ga zaustavim ako se u poslednjem trenutku predomislim.
Naravno da ga neću zaustaviti. Želim ga. Mnogo mi se dopada, a iskreno, ni ne sećam se kada sam poslednji put vodila ljubav.
Kakav god ishod bio, prijaće mi već i sami njegovi poljupci i dodiri. A ako ni ovog puta ne uspem da se potpuno prepustim i uživam onako kako bih želela… nije strašno. Nažalost, navikla sam na to.

Kada je video da se neću predomisliti, nežno me je oborio na sofu i polako mi skidao deo po deo odeće, a zatim se i sam oslobodio svoje.
Nakratko se izdigao iznad mene i posmatrala sam ga. Zaista je odlično izgledao.
Nisam ni pokušavala da sakrijem koliko ga želim. Delom zbog njega, delom zbog blizine koja me je sve više opčinjavala, a možda i zbog same pomisli da se nalazim u Petrovaradinu, mestu koje volim više od svih drugih i u kojem sam oduvek želela da živim.
U tom trenutku sve što volim spojilo se u jedno.
Ovoga puta nisam morala da zamišljam neke svoje slike niti da bežim mislima na neko drugo mesto. Dovoljno je bilo da pogledam njega i već bih osetila kako uzbuđenje raste.
Prosto nisam mogla da verujem.


– Prija mi. Jako mi prija sve što mi radiš.

– I meni prija. Jakooo.

Tek kada je to rekao, shvatila sam da sam ovo naglas izgovorila. To mi uopšte nije bila namera.
Neverovatno je šta mi ovaj čovek radi.
Posle svega razmišljam.
Šta se ovo upravo dogodilo? Ne mogu da verujem.
Nisam zamišljala nikakve slike niti bežala mislima negde drugo. Sve vreme bila sam potpuno prisutna, ovde i sada, i upravo se to dogodilo.
Zaista je majstor u krevetu. Bar kada sam ja u pitanju. Uspeo je da u meni probudi nešto što niko pre njega nije.
Tek sada počinjem da shvatam koliko intimnost može da bude lepa. Do sada mi je to više bilo nešto za šta sam znala da mi je potrebno, ali nikada nisam imala osećaj da je to zaista ono pravo.
Sva sam drhtala dok sam ležala pored njega, glave spuštene na njegovu ruku. Oboje smo teško disali i trebalo nam je dobrih deset minuta da dođemo sebi.
Kolena su mi klecala, bolelo me je celo telo, ali mi je taj osećaj prijao. Ovoga puta tačno sam znala šta je dovelo do toga i prvi put mi to nije smetalo.
On je prvi progovorio.

– Obično nikada ne pitam devojke sa kojima spavam kako im je bilo, ali sada moram. Nekako mi izgleda da je ovo bilo posebno.

– Po čemu si to zaključio? – upitala sam, zavodljivo se osmehujući kako bih ga ohrabrila da mi iskreno kaže na šta je mislio.

– Pa, iskreno, nikada mi se nije dogodilo da devojka tokom jednog odnosa toliko puta doživi takvo zadovoljstvo. A mislim da se ni tebi to ranije nije dešavalo. Ne deluješ mi kao neko ko često upražnjava seks i ko je do sada previše uživao u njemu. Imam osećaj da je ovo i za tebe bilo nešto posebno.

– Zadivljena sam kako si to primetio… Obično bih ostajala uskraćena za ono najlepše ili bih morala sama da se prepustim mašti kako bih uspela da ga doživim. Večeras mi to nije bilo potrebno. I ja sam još uvek u šoku zbog onoga što se zapravo dogodilo.

– Desilo se to da jedno drugom odgovaramo u svemu, pa čak i u krevetu.

Moram priznati da je bio u pravu. Dopadao mi se u svakom smislu. Od izgleda, preko karaktera, pa do svega što sam te večeri doživela sa njim.

– Reci mi, da li je ovo tvoj skriveni kutak gde dovodiš devojke na intimna druženja?

– Možda mi nećeš verovati… Ma, sigurno mi nećeš verovati, ali ti si jedina koju sam ovde doveo.

– Pa, dobro si rekao. Teško mi je da u to poverujem. Gde si onda radio te stvari?

– Uglavnom po stanovima koje kupim i renoviram. Pre nego što ih prodam, malo ih iskoristim i za sebe.

Nasmejao se tako slatko da nisam odolela. Morala sam da ga poljubim, a zatim sam upitala:

– Recimo da je to istina. Onda moram da pitam zašto si doveo mene. Imaš i sada stanove na raspolaganju. Zašto me nisi odveo u neki od njih?

– Ne znam ni ja. Jednostavno ne umem to da objasnim. Ali ima nešto u tebi… Ne znam šta je to, ali nekako si posebna.

Ponovo sam ga poljubila, ali se ovoga puta nismo zaustavili samo na poljupcu.

***

Već sutradan Igor mi je poslao lokaciju na kojoj treba da obavim razgovor za posao. Danilo je pošao sa mnom i, naravno, ispostavilo se da se njegov brat od tetke i Danilo poznaju, pa sam odmah imala još veće šanse da dobijem posao.
Na kraju smo se sve dogovorili i, čim ta devojka prestane da radi, počinjem ja.
U međuvremenu moram da odem kući po još stvari, a u Novom Sadu da pronađem stan jer ne želim da stalno budem kod Danila i strine.
Danilo je rekao da će mi pomoći oko traženja stana, a dok ne pronađem svoj, mogu da ostanem kod njih.


Za dva dana idem kući po stvari, ali ovog puta odlazim sa velikim entuzijazmom i srećom jer znam da se vraćam u Novi Sad i nastavljam život u gradu o kojem sam oduvek maštala.
I ranije sam obožavala ovaj grad, a sada ga volim još više kada znam da je Igor u njemu.

Šetala sam sa strinom po Promenadi i malo razgledala prodavnice kada mi je stigla poruka od Igora. Pitao me je gde sam, kako sam i šta radim. Odgovorila sam mu da sam sa strinom u kupovini i da šetamo po Promenadi.
Naravno, očekivala sam da će napisati još nešto, ali je samo video poruku i više se nije javljao.
Moram priznati da mi je bilo malo krivo. Ispalo je kao da me ignoriše. Mogao je bar da napiše bilo šta: „Uživajte“, „Kupite sebi nešto lepo“… Bilo šta.
Posle desetak minuta ponovo sam pogledala telefon, očekujući njegovu poruku. Možda iz nekog razloga nije mogao odmah da odgovori. Međutim, i dalje nije bilo ničega.
Krenula sam ja njemu nešto da napišem, ali sam odustala.
Ma, neću. Kada neće on, neću ni ja.
Izašle smo iz jednog butika i nastavile kroz hol kada sam u daljini ugledala Igora.
Nije moguće. Sigurno mi se samo pričinjava. Radni je dan, znam da ima obaveza. Nema šanse da je sve ostavio i došao u Promenadu.
Ipak, bio je to on. Gledao me je i smeškao se.
Jao, šta sada da radim? Strina je sa mnom. Da li da ih upoznam ili da se pravim kao da ga ne poznajem? Danilo i Dragana znaju da sam sa Igorom, ali strini još niko nije rekao da sam pronašla dečka u Novom Sadu.
Strina me je povukla za ruku da skrenemo u jedan butik, a ja sam iskoristila priliku i rekla:

– Ti uđi, ja ću samo do toaleta.

Naravno, nisam otišla do toaleta, već sam produžila pravo prema njemu.

– Ti nisi normalan. Zašto si došao ovde?

– Pa zbog tebe, naravno. Ne brini, neću ništa reći strini ako ti to ne želiš. Hteo sam samo da te upoznam sa svojom tetkom. Ima butik ovde u Promenadi, a živi sama u velikoj kući. Rado bi ti izdala potkrovlje. Kaže da bi joj prijalo da ima nekoga sa kim može ponekad da popriča, popije kafu ili samo razmeni „dobro jutro“ kada se sretnu u dvorištu. A ti si, po njenom mišljenju, savršena za to. Uz to, tebi treba stan.

– Zezaš me?

– Ne. Zašto bih?

– A šta ću sa strinom?

– Ako želiš, neka i ona pođe sa nama. Može da upozna moju tetku i vidi kod kakve žene ćeš stanovati. A i posao ti je blizu, moći ćeš bukvalno da ideš peške.

– Čekaj da povežem. Radiću kod tvog brata od tetke, a stanovaću kod tvoje tetke?

– Bravo. Radićeš kod njenog sina. On ima svoju kuću i porodicu, dok ona živi sama u velikoj kući.

U tom trenutku ugledala sam strinu kako izlazi iz butika i traži me pogledom. Nisam više imala izbora. Morala sam da je upoznam sa Igorom.
Predstavila sam ga kao Danilovog prijatelja i poslovnog saradnika. Objasnila sam joj da Danilo često radi za njega. Strina je inače divna žena, uvek ljubazna i nasmejana, pa se tako ponašala i prema Igoru.
Ali nije ona naivna. Odmah je primetila da se među nama nešto dešava. Samo se smeškala i nije postavljala nikakva pitanja.

Igorova tetka mi se veoma dopala. Bila sam presrećna što ću stanovati kod tako dobre i prijatne žene. Rekla mi je da mogu da se uselim čim se ponovo vratim u Novi Sad, a da već sutradan možemo da odemo i pogledamo potkrovlje.
Na kraju je još dodala da joj je drago što Igor ima tako lepu i dobru devojku.
Znači, sada svi znaju. Ako je strina do tada samo sumnjala, sada je sigurno znala istinu.

Igoru sam poslala poruku u kojoj sam mu napisala kada idem kući, kojim autobusom putujem i u koliko sati polazim, ali ju je ignorisao.
Potajno sam se nadala da možda ništa ne odgovara zato što planira da dođe na stanicu i isprati me. Iako se vraćam već za pet dana, volela bih da se pre odlaska još jednom vidimo i pozdravimo.
Dragana me je odvezla na autobusku stanicu jer je Danilo radio, a strina nema svoja kola.
Izašla sam iz kola i odmah počela da ga tražim pogledom, ali njega nigde nije bilo. Moram priznati da sam se razočarala. Mogao je barem da odgovori na poruku i poželi mi srećan put, ako ništa drugo.
Uzela sam torbu, pozdravila se sa Draganom i krenula prema ulazu u stanicu. Tada su se nedaleko od nas zaustavila poznata kola, a iz njih je izašao Igor.
Srce mi je udaralo kao ludo.
Došao je. Ipak je došao.
Htela sam da mu kažem da moram da požurim jer mi autobus uskoro polazi, ali mi je bez reči uzeo torbu iz ruke i stavio je u svoj gepek.

– Ne ideš autobusom. Ja te vozim kući.

– Šta pričaš? Ima skoro trista kilometara!

– Pa šta?

Dok smo se vozili, shvatila sam da ne planira da se zadržava niti da upoznaje moje roditelje i rodbinu. Želeo je samo da me odveze kući, a zatim da se vrati u Novi Sad.
Zaista mislim da nijedan dečko sa kojim sam ranije bila ne bi uradio nešto takvo za mene. Nije tražio niti očekivao bilo šta zauzvrat. Jednostavno je želeo da provede još malo vremena sa mnom.
Ostavio je sve svoje obaveze, prešao toliki put samo da bi me odvezao kući i bio uz mene. Taj njegov gest mi je značio više nego što sam umela da mu pokažem.

***

Stigla sam na autobusku stanicu u Novom Sadu uzbuđenija nego ikada. Ovoga puta znala sam da će me Igor čekati, iako mi to nije rekao. Nekako sam jednostavno osećala da će biti tamo.
I bila sam u pravu.

Naredne dane provela sam prilagođavajući se novom poslu, novom stanu i potpuno drugačijem okruženju. Sve mi je veoma prijalo, ali mi je, naravno, trebalo vremena da se naviknem na toliko promena.
Vratila sam se kući. Zapravo, u svoj novi dom u Novom Sadu.
Bilo je to već treće veče koje provodim ovde kada sam začula zvono na vratima.
Sigurno je teta Mara, Igorova tetka. Već mi je donela kolač za dobrodošlicu, a žena je očigledno bila presrećna što sada ima za koga da mesi. Verovatno je ponovo nešto spremila.
Otvorila sam vrata, a ispred mene je stajao Igor sa ogromnim buketom cveća.

– Ovo je za useljenje, da malo osvežiš prostor – rekao je i pružio mi buket.

Jedva sam uspela da ga prihvatim, a da mi ne ispadne iz ruku, koliko je bio veliki.
Ušao je. Ponudila sam ga pićem, ali njemu nije bilo ni do hrane ni do pića. Želeo je mene.
Odmah je počeo da me ljubi i odneo me u spavaću sobu.
Neverovatno koliko taj čovek ima energije. Ili sam mu ja baš dobra motivacija.
Celu noć smo vodili ljubav, a on je ujutru ustao lako, kao da je celu noć spavao i odmarao. Dok sam ja jedva uspevala da se pokrenem. Pitam se kako ću uopšte izdržati današnji dan. Srećom, subota je i ne radim.

– I gde idemo na doručak i kafu? – upitao je.

– Pa znaš gde ja najviše volim.

– Znači, idemo na Petrovaradinsku tvrđavu?

Potvrdno sam klimnula glavom.

Uveče smo se našli sa Draganom i Danilom i otišli u Werige. Kada je konobar doneo piće koje smo naručili, Igor se slatko nasmejao i upitao me:

– Biće ti malo. Da ti naručim još jedan sok?

– Daj, Igore… Nisi fer. Nemoj da me podsećaš na to.

Rekla sam i sakrila lice rukama, a on se smejao kao lud. Iskreno, i meni je sada smešno kada se setim te situacije, ali tada sam se osećala baš neprijatno.

– Želim da znaš da ti to možda nikada ne bih rekao, ali strašno me je naljutilo što se Slađan motao oko tebe, a ti si mu to dozvoljavala.

– Nisam htela da budem nekulturna. Samo sam bila pristojna, ali mu nisam davala nikakav povod… Kad smo već kod Slađana, evo ga. Upravo ide prema nama.

Prišao je, pozdravio se sa svima za stolom, a Igor ga je pozvao da sedne sa nama.
Bilo mi je pomalo neprijatno jer nisam tačno znala kakav je njihov odnos sada. Ipak, bilo mi je drago što normalno razgovaraju. To je značilo da nisu u svađi.
Sedeli smo i prijatno razgovarali, a kada smo odlučili da krenemo u drugi klub, Slađan je pošao sa nama.
Izašli smo napolje, gde više nije bilo glasne muzike, i krenuli prema Igorovim kolima, dok su Dragana i Danilo otišli prema svojim.
Sad gledam šta će biti. Gde će Slađan? Neće valjda sa nama?
Prišao mi je, stavio ruku na moje rame i rekao:

– Sofija, dugujem ti izvinjenje. Nisam znao kako stoje stvari između tebe i Igora. Možda sam odmah trebalo da shvatim, ali nisam. Jebiga, izvini.

– Ma, u redu je. Ne brini. Nisi učinio ništa loše.

– Znam, ali moraš da znaš da sam mislio kako si i Igoru samo neka prolazna avantura. Zato sam se inatio. Pitao sam se zašto on, a ne ja. Kada sam shvatio kako zaista stoje stvari između vas, bilo mi je drago što nisam napravio neko veće sranje.

Kratko je zastao, pa dodao:

– Ja, iskreno, nikada nisam ni planirao ništa ozbiljno sa tobom. A on jeste. I tu je ogromna razlika.

Nasmejala sam se, a Igor ga je zagrlio. Zatim je Slađan ispružio ruku prema meni i povukao me u taj zagrljaj.

EPILOG

Prošlo je nekoliko godina.
Jedne subotnje večeri okupili smo se svi zajedno na porodičnoj večeri u jednom restoranu na Ribarcu, uz sam Dunav.
Ovoga puta bili su tu baš svi. Igorovi roditelji, njegova sestra sa mužem i decom, teta Mara, Danilo, Dragana, strina, Danilov brat sa suprugom, moji roditelji, mlađi brat, Igor, ja i naši mališani.
Smeh, dečja graja i razgovor smenjivali su se tokom cele večeri. Deca su jedva čekala da završimo sa večerom kako bi mogla da trčkaraju, dok smo mi odrasli uživali u zajedničkom druženju i prisećali se raznih dogodovština.

Posle večere još smo dugo šetali uz Dunav. Bilo je prelepo videti kako su se za sve ove godine dve porodice toliko zbližile da su ovakva okupljanja postala sasvim uobičajena.
Tek kada je počelo da se smrkava, pozdravili smo se i svako je krenuo svojoj kući.

Sutradan uveče ispratili smo moje roditelje i mlađeg brata kući. Kada smo se vratili u kuću, pogledala sam Igora i sa osmehom upitala:

– Hoćemo li malo u šetnju? Na tvrđavu?

Pogledao me je, nasmejao se i odmahnuo glavom.

– Ne mogu da verujem. Nakon toliko godina koliko živiš ovde u Petrovaradinu, tebi tvrđava još nije dosadila. Stvarno si neumorna. Koliko si samo puta išla tamo sa kišobranom dok pada kiša, a kada je lepo vreme da i ne govorim. Ali dobro, nije problem što ideš ti, nego si i decu zarazila tvrđavom…

Ja se smejem i grlim ga, a on nastavlja:

– Neki dan, kada sam bio sam sa decom dok si ti bila kod frizera, pitam ih gde ćemo u šetnju. Njih dvoje kao iz topa: „Na tvrđavu!“ Ja ih pitam: „Je l’ vas to mama naučila?“ A oni se samo smeškaju, gurkaju i kažu: „Ne, nego volimo tamo.“

Nasmejao se i odmahnuo glavom.

– Ja ih ipak odvedem na Dunav. Mislio sam da će im biti zanimljivo. Ma kakvi… Lenjo hodaju, gledaju okolo potpuno nezainteresovano. Onda ih odvedem na tvrđavu i kao da su procvetali. Odjednom trče, smeju se, istražuju… Kao da sam doveo neku drugu decu.

Pogledao me je i uz osmeh dodao:

– Volim i ja tvrđavu, znaš i sama koliko često odemo tamo. Ali tvoja ljubav prema tvrđavi je daleko veća. Počeću da budem ljubomoran.

Smejala sam se kao luda.

– Ne može tebe meni niko da zameni. Volim tvrđavu, ali tebe volim više. A možda je baš zato toliko i volim. Podseća me na tebe. Naš prvi poljubac desio se upravo tamo. Na onim istim stepenicama si me zaprosio. Šetajući tvrđavom pričao si mi o svojoj ljubavi, o našim planovima i budućnosti. Kako onda da je ne volim?

Nasmejao se i nežno me pomazio po obrazu.

– E, sad već ima smisla što je toliko voliš.

Privukao me je sebi i poljubio. Baš onako kako je to uradio prvi put, na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Poljubac nije dugo trajao.

– Mama, tata, idemo! – začuo se glas iz druge sobe.

Oboje smo se nasmejali.
Pogledali smo jedno drugo, uhvatili decu za ruke i krenuli.
Naravno, nije bilo potrebe da bilo ko pita kuda idemo.
Znalo se.
Na Petrovaradinsku tvrđavu.

Šaptač.SV

Ako želite da pročitate još mojih priča, za sada su na sajtu objavljene još dve.
❤️ Kliknite na naslove ispod i uživajte u čitanju!

• Zore kraj talasa Budve
• Ljubav u nevreme
• Kako sam počela da pišem knjige