Od malena su nas učili da govorimo istinu, da budemo iskreni i otvoreni. I ja se sa tim slažem. Iskrenost jeste vrednost.
Ali isto tako verujem da postoje situacije u kojima istina ne donosi ništa dobro — ni nama, ni drugima.

Sve zavisi od toga ko vam je sagovornik.

Postoje ljudi sa kojima ste opušteni. Sa njima možete govoriti iskreno, otvoreno, bez straha da ćete biti pogrešno shvaćeni. Možete reći svoje mišljenje i znate da nećete biti omalovaženi zbog toga.

A postoji i ona druga grupa ljudi. Ljudi koji, čak i kada im kažete istinu, veruju da lažete. Oni u svojoj glavi imaju već formiranu verziju priče i ništa što vi kažete ne može je promeniti. Sa takvim osobama svaka iskrenost postaje uzaludna borba.

Zato sa njima često nije pametno ulaziti u raspravu. A ako već morate biti u razgovoru, ponekad je bolje prećutati ili reći nešto što će razgovor privesti kraju. Neka tumače kako hoće. Čak i ako pomisle da se slažete s njima, šteta je manja nego da satima objašnjavate nešto što oni ne žele da čuju.

Takve osobe umeju da iscrpe. U stanju su da vas satima ubeđuju da je njihovo mišljenje ispravno, a vaše pogrešno. I tada istina ne oslobađa, tada samo troši vašu energiju.

Verujem da ste se susretali i sa ljudima kojima želite da pomognete iskreno, bez ikakve koristi. A oni se, umesto zahvalnosti, pitaju šta vi imate od toga. Ne mogu da razumeju da postoje ljudi koji pomažu samo zato što mogu i žele. Gledaju iz sopstvenog ugla i misle da su svi isti kao oni.

U takvim situacijama iskrenost često nema smisla. Nekada je bolje pustiti ih da veruju u svoju verziju, samo da biste sačuvali sebe.

Svi savetuju da se okružimo ljudima koji nam prijaju. I to jeste idealno.
Ali da li je to uvek moguće?

Nekada su to članovi porodice koje ne možemo birati. Nekada partneri naših bliskih ljudi. Nekada šefovi, kolege, klijenti, komšije. Ljudi sa kojima, iz različitih razloga, moramo imati kontakt, čak i kada nam ne prijaju.

I upravo zato verujem da istinu ponekad treba prećutati. Ne zato što je laž dobra, već zato što mir ponekad ima veću vrednost od dokazivanja istine. Jer iskrenost, kada padne na pogrešne uši, može doneti samo veću štetu. A sebe ipak treba čuvati.

Zato danas verujem da istina nije uvek pitanje hrabrosti, već procene. Nije svaka istina vredna toga da bude izgovorena svakome. Nekada istinu dugujemo sebi, a ne drugima. Nekada je ćutanje znak zrelosti, a ne slabosti. I nekada je sasvim u redu sačuvati energiju, mir i dostojanstvo, čak i po cenu toga da neko misli da je u pravu. Jer na kraju dana, nije važno ko je pobedio u razgovoru, već ko je ostao miran sa sobom.
Šaptač.SV

🌿 Možda će vam se dopasti i ovi tekstovi:

Kako biti siguran u ono što znam
Kako se osloboditi neželjenih misli – metoda koja menja tok misli
Život koji ti izgleda običan – nekome je čudo
Prirodna stvar o kojoj ćutimo, a najviše razmišljamo