Svaki put kada počnem da pakujem torbu za more, u meni se javi jedno posebno mešavina osećanja. Da li je pakovanje stres, nešto što odrađujemo iz obaveze, ili je to trenutak kada već počinjemo da uživamo u putovanju? Volim da razmišljam o tome jer način na koji se spremamo za odmor često mnogo govori o nama i o tome kako doživljavamo slobodno vreme.
Da li više volite ići na more u društvu, sa porodicom, prijateljima, ili možda samo sa partnerom? A ako ste mladi i još nemate porodicu, da li je idealno veće društvo ili samo jedna dobra drugarica sa kojom možete deliti smeh i priče do kasno u noć? Sve su to pitanja koja se postavljaju u glavi dok spremamo torbe, dok biramo šta poneti, a šta ostaviti kod kuće.
Putovanje samo po sebi zna biti zamorno, sati provedenih u kolima, autobusima ili avionima. Ali da li je zamor prava reč? Ili je to samo deo čarolije putovanja, tih malih trenutaka kada stajete na nekom mestu, dišete drugačiji vazduh, gledate nepoznate ulice i osećate da je svet veći nego što ste mislili?
A kada se odmor završi i vratite se nazad na posao, osećate li smor jer već sutra ili prekosutra morate da se vratite obavezama, ili ste zahvalni što imate posao, dajete svoj doprinos i imate gde i kome da se vratite? I dok ste na moru, da li uspevate da se opustite i stvarno uživate u svakom trenutku, ili vam misli često lete ka onome što vas čeka kad se vratite?
Mislim da je važno da ove misli ponesemo sa sobom i da ih iskoristimo za planiranje narednog odmora. Ako ove godine nismo uspeli da se opustimo maksimalno, sledeće godine možemo da idemo rasterećeni, spremni da uživamo u svakom danu, bez straha, bez žurbe, i da stvorimo što više trenutaka koji ostaju u srcu i sećanju.
Jer, na kraju krajeva, takvi dani, puni smeha, sunca, mirisa mora i slobode – čine naš život bogatijim, lepšim i vrednijim pamćenja. I baš zbog toga, želim da ih bude što više.
Šaptač.SV