Prvi susret uživo, posle dugog čekanja i hiljadu poruka.
Može li se voleti neko koga nisi video?
Može li ljubav nastati tamo gde je sve počelo samo na daljinu?

Hodali su gradom dok je padao sneg, izmicali jedno drugom — i nalazili se u svakom koraku.
Ko bi rekao da će hod po lošem vremenu postati jedna od najlepših uspomena?

A šta ako… je to tek početak?

Pročitaj i uveri se — ljubav pobeđuje i nevreme.



 U mojoj bujnoj mašti, inspiracija često traži trg tamo gde ga nema, zgradu gde je samo park, ili park usred autoputa. Zato sam prinuđena da izmišljam nazive gradova i uklapam ih u priču, prateći svoje potrebe i osećanja. Ako vam se čini da je sve stvarno, znači da sam uspela da dočaram ono što želim.
  

Ljubav u nevreme

NAJA
Kud baš danas kiša, sneg i ovo nevreme? Danima je već lepo vreme, bez padavina, iako je zima, a baš danas kiša pomešana sa snegom. Neverovatno… Zašto se baš meni ovo dešava? Danima već maštam o ovom danu, čekam kada će konačno doći, a baš sad, kada je došao, vreme se trudi da mi ga pokvari. Celim putem nas prati kiša, koja sad polako prelazi u sneg. Sreća pa sam zamolila prijatelja Nikolu da me odveze, jer ne znam kako bih se usudila sama na ovakvom vremenu voziti oko 350 kilometara.

U Solariji, gradu u kome živim, radim kao saradnik za digitalnu promociju. Već duže vreme se čujem, dopisujem i sarađujem sa Deanom iz Belotina, koji radi kao projektni menadžer u firmi koja se bavi organizacijom sajmova i seminara u Belotinu. Zajedno smo radili na jednom projektu koji se skoro završio. Iako je projekat gotov, nastavili smo da se čujemo i dopisujemo. S obzirom na to da nas je posao vezao i da smo se dnevno čuli i po nekoliko puta, vrlo brzo je naša saradnja prerasla u nešto dublje. Oboje osećamo međusobnu privlačnost, iako se nikada nismo sreli uživo. Naša komunikacija zasniva se na virtualnom svetu.

Veoma često mimo posla pošaljemo jedno drugom poruku za laku noć, dobro jutro i pitamo kako je proveo/provela dan. Često pričamo o temama koje nisu vezane za posao i uglavnom imamo mnogo zajedničkih tema i interesovanja. Lepo mi je sa njim komunicirati, o bilo čemu da pričamo, veoma je zanimljivo.

Iako se nikada nismo videli uživo, znam kako izgleda preko slika koje ima na profilima preko kojih komuniciramo. Naravno, želela sam da ga vidim uživo i da proverim da li će mi se dopasti uživo, kao što mi se dopao na virtualni način. Toliko me osvojio da neprestano mislim na njega, a iskreno, osećam da i on misli na mene. To je neka vrsta telepatije, pomislim na njega i razmišljam šta li radi, da li misli na mene, i baš u tom trenutku stigne poruka od njega. Desilo se to nebrojeno puta, kao da neka viša sila upravlja našim mislima, kao magija.

Napokon je došao i taj dan da se sretnemo. Moja firma je odlučila da baš na današnji dan moram fizički odneti neke materijale koji ne mogu da se pošalju elektronski, i to baš u Belotin. Kada sam mu rekla da su mi iz firme saopštili kako moram doći tad i tad u Belotin zbog posla na kojem trenutno radim za drugu firmu, isto iz Belotina, na trenutak je nastao tajac. Izgledalo mi je kao da mu ništa ne znači to što ja dolazim i što ćemo se napokon videti uživo. A bila sam gotovo sigurna da će se radovati našem susretu.

Međutim, on kao da nije bio svestan da ćemo se zaista sresti. Pitao je da li ga zezam, a kada je video da zaista dolazim, počeo je da se raspituje o detaljima. Tek tada sam osetila njegovu radost. Objasnila sam mu kako treba da se nađem sa klijentom na neutralnom terenu, mimo firme, pa smo se dogovorili da se nađemo na Trgu pobede oko 16 časova.
Zatim sam se sa Deanom dogovorila da se mi nađemo oko 17 časova, popiću kafu, prošetati po trgu i tu ćemo se sresti. I njemu to vreme odgovara, iako radi do 17 časova, kaže da može izaći ranije i doći na trg.
Objasnio mi je kako će biti obučen, kao i ja njemu, da bismo se lakše prepoznali. Za svaki slučaj dogovorili smo i znak prepoznavanja – neke pokrete rukom, da budemo sigurni. Tek tada je rekao da se baš raduje našem susretu, kada se uverio da ja stvarno dolazim u Belotin.

S obzirom da treba da vozim oko 350 kilometara i da se snađem u gradu koji ne poznajem, uhvatio me je strah da li ću moći. Ispričala sam to prijatelju Nikoli, koji se ponudio da me odveze, jer bi i on voleo da ode u Belotin, tamo je studirao, dobro poznaje grad i uvek mu je lepo da se vrati i podseti na studentske dane. To mi je bilo veliko olakšanje, i sada, kada vidim ovo vreme, drago mi je što je Nikola tu. Šta bih ja sama po ovakvom vremenu u slučaju nekih nepredviđenih situacija?

DEAN
Da li je ovo moguće? Ne mogu da verujem, ona zaista dolazi u Belotin. Napokon ćemo se videti. Dugo već maštam i sanjam o tom danu. Toliko smo se zbližili, a da se nikada nismo videli, kako to ni ja sam ne razumem niti znam da objasnim. Znam samo da konstantno mislim na nju, živim za njene poruke i pozive, izgubio sam interesovanje za svet oko mene. Ona je postala moja svrha, potreba, želja i postojanje. Osećamo oboje tu povezanost i bliskost među nama.

Toliko sam maštao o tom danu, želeo ga svim srcem i evo, napokon je došao, ali ovo nevreme mi kvari sreću. Idem na posao i ni sam ne znam kako sam se dovezao do firme. Moje misli su sa njom, pitam se dokle je stigla po ovom nevremenu. Znam da ima voziti oko 350 kilometara.

Na poslu uopšte nisam razmišljao o onom što radim, već sam sve radio mehanički. Verovatno će biti i grešaka, ali nisam mogao sebi pomoći, nikako nisam mogao da se skoncentrišem na posao. Otišao sam do šefa i pitao mogu li izaći ranije, bar oko 15 časova, jer nikako nisam hteo da zakasnim na naš sastanak. Šef me je pustio bez problema i sad razmišljam kako da odem do Trga pobede.

Ako idem autom, zbog gustog saobraćaja pitanje je veliko da li ću stići na vreme, a tu je i dodatni problem parking. Tamo je u to vreme gotovo nemoguće naći slobodan parking u blizini trga. Ma, neću puno da razmišljam ni da rizikujem da zakasnim, ići ću tramvajem.
Naravno, kao što sam i očekivao, tramvaj kasni. Uvek kad je loše vreme, on kasni. Inače mi to ne bi smetalo, ali danas mi je jako važno da stignem na vreme do trga.

Kada sam napokon dočekao tramvaj i krenuo put trga, nastao je zastoj, jedan, pa drugi, zatim i treći. Postajem nervozan i stalno gledam na sat. Približava se 17 časova, a ja sam još u tramvaju. Kiša i sneg se smenjuju, ali padaju konstantno, bez prestanka. Pitam se gde je ona po ovakvom vremenu, da li je moguće da će me stvarno čekati na trgu? Neće valjda sat vremena da hoda po kiši i snegu.

Posle trećeg zastoja vidim da ću kasniti i da neću uspeti da stignem do 17 časova. Nervoza me hvata i ne znam šta da uradim.

NAJA
Predala sam materijal koji je trebalo i zamolila Nikolu da ne idemo odmah kući, već da malo prošetamo po trgu. Naravno, nisam mu htela reći istinu zašto želim da ostanem još. Nisam sigurna kako bi on protumačio kada bih mu rekla pravu istinu. Želim da vidim dečka sa kojim sam sarađivala i kojeg sada prvi put vidim uživo, a pritom mi se mnogo dopada. Nikola bi sigurno rekao da sam luda. Zato sam tu malu slatku tajnu sačuvala samo za sebe, želim da ga vidim, pa makar i iz daljine, samo da osetim da je stvaran i da nije moja iluzija.

Na svu sreću, Nikola se nije žurio i pristao je na moj predlog bez problema. Mislila sam da će odbiti zbog ovog vremena, ali na moju sreću nije. S obzirom na jako loše vreme, malo smo sa kišobranom prošetali po Trgu pobede i ušli u prvi tržni centar na koji smo naišli. Seli smo u jedan kafić i naručili kafu. Ja sam sela tako da mi pogled obuhvata ulaz u tržni centar i vidim jedan veći deo Trga pobede kroz prozor.

Nadam se da će Dean uspeti da izađe ranije sa posla i možda se pre 17 časova pojavi na trgu. Gledam trg, ali ga ne vidim. Čim ugledam maslinasto zelenu jaknu, srce mi poskoči, ali ubrzo shvatim da to nije on. Približava se 17 časova, a njega nema, postajem nervozna. Odjednom se setim da on ne zna gde se nalazim; dogovor je bio na trgu, a ja sam u kafiću tržnog centra.

Kažem Nikoli kako bih ja, bez obzira na vreme, ipak još prošetala Trgom pobede, a njemu se baš ne ide.

— Idi ti sama, prošetaj, ja ću te čekati ovde.

Odlična ideja, prihvatila sam odmah, dok je Nikola ostao zadubljen, tipkajući po telefonu.

Šetam trgom sa kišobranom i okrećem se na sve strane kao luda, ali nigde ne vidim Deana. Skoro će već 17:30, a njega nema. U mislima molim Boga da se pojavi, ali nema ga.
Vidim da sam već previše napolju, Nikola me čeka, moram nazad.
Dok prilazim kafiću, i dalje se okrećem i gledam na sve strane jer iskreno ne znam odakle će se Dean pojaviti.

Pripremila sam i jedan mali poklončić ako budem imala priliku da mu dam, to je privesak za ključeve sa ikonicom kao amajlija.
Ne vredi čekati više, nema ga. Sigurno ga je ovo vreme sprečilo da dođe jer je saobraćaj usporen i zastoji su česti, ili nije mogao da izađe ranije sa posla.

Dok sam se vraćala u kafić, otkucala sam mu poruku za svaki slučaj, ako se ipak pojavi, da zna gde sam. Napisala sam da se nalazim u tržnom centru jer ne mogu više biti na trgu zbog lošeg vremena i opisala kafić u kome pijem kafu.

DEAN
Napokon stižem na stanicu koja je najbliža Trgu pobede. Stalno gledam u telefon i proveravam koliko je sati, i baš u tom momentu stiže poruka od nje. „O, super, hvala Bogu, nije još otišla nazad kući u Solariju.“ Izlazim iz tranvaja i skoro trčeći po kiši i snegu dolazim do tržnog centra gde se ona nalazi. Opisala mi je u kom se kafiću sedi, pa žurim pravo prema njemu. Penjem se na sprat i gledam u kafić Ritam, ali nje nema. „Joooo, zašto? Zašto baš danas ovakvo vreme? Pa sve je protiv nas.“ Otišla je, zakasnio sam…

Možda još ima nade, možda ipak nije kasno, možda ću je uspeti videti i dodirnuti. S obzirom na to da sam mnogo žurio, nisam stigao da joj odgovorim na poruku. Stao sam pored pokretnih stepenica i gledam u kafić Ritam u kome je ona bila sve do malopre. Napišem joj da sam upravo stigao, ali je nema, i da ako je još u Belotinu da mi kaže gde se nalazi, kako bi opet krenuo za njom. Nije mogla daleko otići, možda je i stignem. Gledam u telefon i čekam odgovor, ali ga nema, a ona je možda sve dalje i dalje…

NAJA
Vraćam se za sto kod Nikole, a on je već spreman da krenemo kući. Kaže da bi voleo još da ostanemo, ali nema svrhe jer sneg ne misli da prestane da pada, pa tako ne možemo ni u obilazak grada. Ne vredi da mu sad lažem nešto i izmišljam samo da bismo ostali još, pa sam prihvatila da krenemo kući, u Solariju.

Pre nego što smo krenuli, otišli smo do toaleta pre puta. Muški i ženski toalet su potpuno razdvojeni, pa smo se čekali na hodniku ispred ulaza u toalet, ko pre izađe. Ja sam, naravno, i tu rastegla vreme koliko sam mogla. Oprala sam ruke i popravila kosu, a zatim sam u džepu stegla onaj privesak koji sam pripremila za mog Deana. Bože, pomozi, samo da ga vidim bar na kratko i da mu nekako uspem dati ovaj poklončić, ovu amajliju.

Izlazim iz toaleta i, naravno, Nikola me već čeka na hodniku. Teškim korakom idem prema izlazu. Idemo hodnikom, pa iza ugla prema pokretnim stepenicama, i tu mi dah zastaje, ugledala sam ga. Stoji pored pokretnih stepenica i nešto tipka po telefonu, verovatno meni piše da je tu, a mene nema. Gledam ga i vidim da je obučen upravo onako kako je rekao, i nema dileme — to je on, odmah sam ga prepoznala.

Polako se približavamo njemu, ali on gleda u telefon i ne primećuje me. Sada sam na korak od njega, u tom trenutku, kao da je osetio da sam to ja, podiže pogled i vidim nevericu na njegovom licu. Gleda me zbunjeno, kao da nije siguran, ali isto tako vidim da me je prepoznao. Vidim da je zbunjen i ne zna kako da se ponaša zbog Nikole, jer sam mu prethodno rekla da on ne zna ništa o nama i našem tajnom sastanku.

Iako sam bila sigurna da smo se prepoznali, ipak sam pokazala onaj naš dogovoreni znak prepoznavanja, što je i on uzvratio. Nisam odolela, morala sam se nasmešiti jer sam osetila neverovatnu sreću što smo se ipak sreli, pored svih nedaća.

On je primetio moj osmeh i gleda me onim svojim predivnim tamnim očima. Zatim sam pokazala rukom da krene za nama, jer vidim da me gleda zbunjeno, ne znajući šta da uradi dok smo prolazili pored njega. Spuštamo se pokretnim stepenicama, a ja se okrećem i gledam da li je krenuo za nama. Vidim da stavlja telefon u džep i onako nemarno kreće za nama, praveći se da se ne poznajemo.

DEAN

Iako nema odgovora, ja opet pišem poruku, u nekom očaju što nisam stigao na vreme. Pokušavam na sve moguće načine da saznam gde je, samo da je vidim… Jebem ti ovo vreme, pa zašto baš danas? A prethodni dani savršeni, a danas i kiša i sneg zajedno, neverovatno. Izgleda da je sve protiv nas.

Pišem i drugu poruku i baš sam hteo da je pošaljem, u tom momentu osetim kako neko prolazi pored mene dok stojim pored pokretnih stepenica. To je tržni centar, ljudi stalno cirkulišu, ali ovaj osećaj je nekako drugačiji. Podignem glavu i vidim nju.

Smeška se nežno dok prolazi pored mene i rukom daje znak koji smo dogovorili, da je to ipak ona, čisto da se zna da ne bude zabune. Ne može se opisati moja sreća i zadovoljstvo kada sam je ugledao, to se jednostavno rečima ne može opisati, ne postoje reči za taj osećaj.

Zbunjeno gledam u nju i prebirem se od šoka — to je ona, stvarna je, prava, nije samo moja iluzija i moja virtualna ljubav, tu je na metar od mene. Šta da radim, kako da joj priđem, kako da je dodirnem a da njenom prijatelju to ne bude čudno i sumnjivo?

Potruni stranac u gradu u kom ona nikog ne zna prilazi njoj kao da se znaju čitav život. Ko zna šta bi čovek pomislio, možda da sam neki džeparoš ili tako nešto.

Vidim da mi pokazuje iza leđa rukom da krenem za njima. Stavljam telefon u džep i onako nemarno, ne gledajući u njih, krećem za njima, ali ipak krajem oka pratim gde idu, kako bih ih mogao pratiti, ali da ne izgleda čudno i sumnjivo njenom prijatelju, jer on ne zna da ja to sve radim iz ljubavi. Nisam nikakav manijak ili džeparoš, jedino što bih sada ukrao je njegova prijateljica Naja.

NAJA

Uh dobro je, skontao je šta mu pokazujem i krenuo za mnom.

Izlazimo iz tržnog centra, sneg i dalje pada. Rasklapamo kišobrane i idemo prema autu. Parkirali smo prilično daleko od Trga pobede jer je tu bilo skoro pa nemoguće naći parking. Kružili smo i kružili kada smo dolazili, pa smo odlučili parkirati dosta dalje od trga, jer smo imali dosta vremena, pa smo polako, razgledajući grad, došli peške do Trga pobede.

Baš u tom periodu vreme je bilo mirnije u odnosu na ceo dan, pa nam je bilo ugodno šetati gradom do trga. Sada se treba vratiti nazad, a ima pešačiti prilično dosta. Iskreno, to meni i odgovara jer sad znam da je Dean tu, u mojoj blizini.

Idemo preko trga, pa zatim u ulicu Aleja. Ja se stalno okrećem i gledam ide li Dean za nama, više i ne marim za to da budem diskretna. Vidim da Nikola ništa ne pita, očigledno ne primećuje moje stalno okretanje.

Vidim ga kako izlazi iz tržnog centra, otvara kišobran i kreće. Kada smo sišli sa trga i krenuli ulicom, više ga ne vidim, a bila sam sigurna da je krenuo za nama. Ulica je duga i ravna iza nas, tako da bih ga sigurno videla da je tu, ali njega nema.

Kako, zašto? Pa lepo sam mu pokazala da ide za mnom i krenuo je, gde je sad nestao? Pa nije moguće da je sad to to i da ga više neću videti, da ga neću uspeti dodirnuti, da neću uspeti čuti onaj njegov seksi glas koji toliko volim…

Hodam i više ne pazim ni gde stajem ni kako hodam, jer je sve mokro od snega koji se topi na tlu i stvara vodu, a koji i dalje pada, ali slabijim intenzitetom.

Stalno se okrećem, ali ga ne vidim. Baš sam ljuta i razočarana, pa zašto nije krenuo za mnom? Nije moguće da me je izgubio iz vida, zašto nije pazio gde idem i kuda.

U tom trenutku vidim ga kako silazi nekim stepenicama, ravno ispred nas. Kada sam ga ugledala, kao da me sto sunca obasjalo.

DEAN

Izlazim iz tržnog centra, sneg i dalje pada. Rasklapam kišobran i krećem za njima. Idem sporije, ali pratim pogledom gde će oni, ako bude potrebe, ubrzaću da ih stignem, samo da ocenim u kom pravcu idu. Vidim kako skreću u ulicu Aleja i mislim da znam gde idu, verovatno na veliki gradski parking, sigurno nije bilo mesta u blizini pa su tamo parkirali. Sigurno idu peške do tamo, pa dobro, i nije to baš puno daleko.

S obzirom da sam rođen i odrastao u Belotinu, dobro poznajem grad i sve prečice, što se vidi da oni ne znaju. Ići ću iznad jednim prolazom i spustiti se stepenicama ispred njih, jer je to bliži put, neću morati da trčim za njima. Vidim da se Naja stalno okreće i gleda idem li za njom.

Silazim niz stepenice ravno ispred njih, a ona je u šoku. Čini mi se da je pomislila kako me je izgubila iz vidnog polja i da se nećemo opet sresti, jer mi je njen pogled tako izgledao kada me je ugledala kako silazim niz stepenice. Video sam ogromnu radost na njenom licu kada me je opet videla.

Iako je sneg i baš loše vreme, opet ima puno ljudi, turista i lokalaca. Belotin je ipak milionski grad, a pri tom poznata turistička destinacija. Tako da, i pored lošeg vremena, ima puno ljudi oko nas koji hodaju tamo i ovamo i nije ništa čudno što i ja hodam pored njih.

Ona je nekako u tom hodanju stala iza mene, a ja sam iskoristio priliku i pružio ruku iza leđa u nadi da će skontati i dodirnuti me. Njen prijatelj ide ispred nas i ponekad se okreće kako bi se uverio da je ona tu. Na moju sreću, skontala je, osetio sam dodir njene ruke, a zatim i neki predmet koji mi stavlja u ruku. Trznuo sam se na sekundu, ali ipak prihvatio to što mi je dala i odmah ubacio u džep. Ne mogu da skontam šta je, videću posle. Sad samo želim da je dodirnem još koji put.

U jednom trenutku, pri usporenom hodu, prilazi bliže meni i nađemo se rame uz rame. Diskretno se dohvatimo za ruke. Njena ruka je topla i nežna, uprkos hladnoći koja nas okružuje. Baš kada sam hteo da nam isprepletem prste, njen prijatelj se okreće i sačekuje je, jer je prilično odmakao ispred. Naravno, oboje to odmah primećujemo i moramo da pustimo ruke, iako bih je tako mogao držati satima.

Dolazimo do jednog semafora i čekamo zeleno. Ja sam odmah pored njih. Čujem kako njen prijatelj pita:

— Naja, nisam baš siguran da li je bolje da idemo pravo ili ovom drugom ulicom.

— Ne sećam se tačno kuda smo došli, ali uvek možemo pitati nekoga ko živi u Belotinu.

U tom trenutku okrenuo sam glavu i pogledao u njih, srećan što sam uspeo da čujem njen nežni glasić, a ona me je pogledala i upitala:

— Jeste li vi iz Belotina?

— Da.

Odgovorio sam odmah, kako bismo nastavili razgovor.

— Možete li nam reći kuda je najbolje da dođemo do glavnog gradskog parkinga?

— Naravno, i ja u principu idem tamo, pa ću vam pokazati.

NAJA
Veoma sam srećna što sam uspela da mu dam poklon koji sam ponela i da mu dotaknem ruku. Žao mi je samo što se Nikola okrenuo baš u trenutku kada smo hteli da isprepletemo prste. Evo i sada, namerno sam upitala za put samo da bih čula njegov predivni seksi glas, ali vidim da Nikoli to nije baš drago, jer on je studirao u Belotinu i stalno govori kako dobro poznaje grad. Mislila sam da će se uključiti u razgovor sa Deanom, ali nije, jer znam da mu nije drago priznati kako ne zna dobro put. On će pokušati sve samo da nikog ne pita, taj njegov ponos.

Prešli smo preko ulice kada se upalilo zeleno na semaforu i nastavili ići zajedno. Onda je Dean upitao, očigledno želeći da nastavimo razgovor:

– Odakle ste vi, jeste tu turistički ili nekim drugim povodom?

– Iz Solarije, tu smo zbog posla.

Odgovorio je Nikola umesto mene, a ja sam se u sebi nasmejala i razmišljala kako ću Deana zezati kad se opet budemo čuli, reći ću mu: „Došlo mi je da te pitam šta se praviš budala kada znaš i odakle smo i zašto smo tu.“

Dean je očigledno želeo da nastavi razgovor, pa je rekao nešto o vremenu, kako je prethodnih dana bilo lepo vreme, a danas baš kiša i sneg. Nikola je samo nešto kratko prokomentarisao, očigledno nije želeo nastaviti razgovor, a ja… ja sam zablokirala. Ja bih sada rado pričala sa njim, ali reči mi jednostavno ne silaze sa usana. Ne mogu ni jednu reč da izgovorim. Ne znam šta se sa mnom dešava, da li zbog njegove blizine i našeg prvog susreta, da li zbog prevelikog uzbuđenja, ili ne znam šta, jednostavno ne mogu izgovoriti apsolutno ništa. Sve što bih eventualno i možda mogla reći, smatram da će možda biti glupo, ili više ni sama ne znam šta mislim…

Dean više nije pokušavao da priča s nama, već je nastavio da ide pored nas u tišini. Već je rekao da idemo u istom pravcu, pa sada ima potpuno legitimno opravdanje što ide pored nas.

Stigli smo do jedne raskrsnice, Dean je otišao levo, a Nikola desno. A ja… šta ću, moram za Nikolom desno. Tu sam doživela ponovno razočarenje i bila sam gotovo sigurna da ga neću više videti večeras. A tako sam silno želela da hodam još pored njega, pa makar i u tišini i bez dodira, samo da osetim tu njegovu blizinu.

DEAN
Na raskrsnici sam skrenuo levo, što je i logično, najčešći pravac do glavnog gradskog parking, misleći da će i oni. Međutim, vidim da odoše desno. Naravno, može i desno, opet će stići do parkinga, ali to je duži i ređi pravac.

S obzirom na to da sam ja krenuo kraćim putem, još sam malo požurio i stigao pre njih na mesto gde ćemo se opet sresti, jer moraju proći ovuda ako idu prema glavnom gradskom parkingu. Razmišljam…nisu, valjda, već prošli? Ali ne verujem, i da su trčeći išli, opet bih ja stigao pre njih. Sačekaću, jer istinski želim da budem bar još malo u njenoj blizini.

Dok sam išao iza nje nekim delom puta, gledao sam je kako lepo hoda, graciozno kao gazela. Zaista je sve ono što sam oduvek želeo kod žene, a pri tom mi je veoma draga kao osoba. Ja sam, iskreno, prvo zavoleo njen karakter, iako tada nisam znao ni kako izgleda, već mi je bila draga. A kada sam kasnije video slike, još više mi se dopala, ta njena duga plava kosa, nežni glasić, hod, ponašanje, oči, usne… apsolutno ima sve što volim.

Sad kad sam je video uživo, još više mi se dopada. Iako moram biti iskren, nisam ni sumnjao u to. Znao sam da će mi se dopasti još i više kada je budem video i dodirnuo.

Stao sam ispred jednog izloga i zapalio cigaretu. Iako nisam strastveni pušač, ponekad ipak zapalim cigaretu, tako i sada. Da li od uzbuđenja ili ovog pritiska i nervoze zbog pitanja da li ćemo uspeti da se vidimo, baš mi je trebala cigareta.

Tek tada sam se setio, dok čekam, da pogledam šta mi je to stavila u ruku. Baš sam se prijatno iznenadio kada sam video privesak za ključeve sa ikonicom. Ovo mi je najvredniji i najdraži poklon koji sam dobio u životu, čuvaću ga kao najvrednije blago.

Vratio sam poklon u džep i pogledao niz ulicu. Iako je već bilo prilično mračno, zahvaljujući gradskoj rasveti uspeo sam da je vidim. Ona mene još nije primetila, verovatno se pita gde li sam.



NAJA
Jao, Nikola, zašto je skrenuo desno? Zašto nije išao za njim levo? Kukam u sebi i razmišljam da li ipak postoji šansa da ga još jednom vidim. Hodam tako za Nikolom po mokrim ulicama, držeći kišobran, ljuta kao ris i samo razmišljam gde li je Dean nestao i da li će se opet negde pojaviti. Oči mi lutaju među prolaznicima dok tražim maslinasto-zelenu jaknu, ali je nema.

Ljuta sam na sebe i na njega, a i na Nikolu – iako on ne zna ništa o tome. Na sebe sam ljuta – zašto sam zablokirala? Zašto nisam nastavila razgovor sa njim? Ko zna šta sada misli o meni. A na njega – zašto se nije okrenuo i pošao za nama kada je video da smo otišli desno? Iako znam da to nije uradio samo zato da ne bi izgledalo kao da nas prati, ipak sam ljuta i na njega. A na Nikolu – zašto baš sad mora biti ponosan i ići nekim svojim putem? Zašto nije krenuo za njim levo?

Tako besna i ljuta hodam, ali ne smem pokazati ljutnju pred Nikolom. Pogledam niz ulicu, i na nekih desetak koraka od mene stoji Dean. Prvo sam primetila cigaretu, a zatim pogledala od glave do pete i vidim, on je, nema sumnje, iako je mrak i njegov kišobran mi zaklanja vidik.

Opet sam se osećala isto kao kod onih stepenica, kada sam ga ugledala kako silazi ispred nas, opet me sto sunca obasjalo. Ta tri najlepša momenta su: kada sam ga videla kod pokretnih stepenica, zatim kako silazi niz stepenice, i sada. Sva tri događaja povezuje jedan osećaj, sva tri puta sam mislila da je sve gotovo i da ga neću videti, ali me on već treći put večeras prijatno iznenadi svojom pojavom.

Nailazim kraj njega, i naravno, opet ne mogu odoleti, puštam Nikolu malo ispred sebe i opet Deanu dodirujem ruku. Osećam kako njegova ruka krene da me pokuša zagrliti oko struka ili mi pomaziti kosu, ali se ne usudi zbog Nikole, jer sam mu ja prethodno rekla kako ne bih volela da Nikola primeti da se poznajemo. Čuj, „poznajemo“… malo teška reč, jer smo se večeras prvi put videli uživo, ali čini mi se da ga poznajem bolje nego bilo koga sa kim se viđam svaki dan. Tako i on mene, u to sam sigurna.

Dolazimo opet do semafora i čekamo zeleno. Nikola je ispred mene, a Dean sa strane. Ja se okrenem prema Deanu i pošaljem mu poljubac, napravim srce rukom, on mi uzvraća. Ponašamo se kao deca u osnovnoj školi. U tom trenutku vidim neku gospođu koja stoji u našoj blizini i čeka da pređe ulicu, kao i mi. Posmatra taj prizor i čudno nas gleda, a zatim gleda u Nikolu. Verovatno je pomislila kako smo ja i Nikola u vezi ili nešto slično, a ja šaljem poljupce i srce nekom liku pored mene dok čekam na semaforu.

Tada shvatam da ta scena zaista izgleda smešno ili čudno jer ljudi ne znaju naše odnose i ono što se upravo dešava među nama. Prešli smo semafor, ta je gospođa otišla na drugu stranu, a mi smo skrenuli ka ulazu u glavni gradski parking.

Kada sam shvatila da smo stigli, osetila sam ogromno razočaranje. Iako se ništa konkretno nije dogodilo, bilo mi je veoma zabavno i lepo hodati tako u Deanovoj blizini. Sada znam da više nema iznenađenja, idemo kući, u Solariju, i to je to.

Pre nego što sam skrenula za ugao, bacila sam još jedan pogled na Deana a on je nastavio ravno. Ne znam ni gde ide, ni čime je došao, a ni kako će nazad kući, samo znam da mi je mnogo drago što se potrudio da dođe i da se ipak vidimo. Gledam kako divno hoda, tako graciozno, lavovski, a ipak ležerno.

Sada kada sam ga videla uživo, moja želja i potreba za njim samo se uvećala. Jedva čekam da ostanem sama i da se čujem sa njim, da razgovaramo o ovoj večeri i svemu što smo osetili.



DEAN
Sve ovo je tako brzo prošlo, a dao bih sve na svetu da je moglo potrajati… da sam imao priliku da je zagrlim i poljubim. Ali utehu mi pruža to što ćemo se već sutra čuti i pričati o ovoj divnoj večeri.
Auto sam ostavio u firmi, pa sada moram uhvatiti prvi tramvaj do tamo kako bih ga preuzeo. S obzirom na gust saobraćaj i loše vreme, neću stići kući pre ponoći, ali nema veze, ne marim, i nije mi žao.
Čim sam stigao kući, nije još bila ponoć, ali jeste skoro 23 časa, poslao sam joj poruku, poželeo srećan put i zamolio da mi se javi čim bude mogla. Nisam ulazio u detalje o tome kako je bilo, o tome ćemo kad se budemo čuli. Želim samo da bezbedno stigne po ovom vremenu, jer znam da ih čeka vožnja od oko 350 kilometara do kuće u Solariji.

Ujutru mi je samo kratko napisala kako su bezbedno stigli, da ih je celim putem pratio sneg i kiša, ali da je sve dobro prošlo. To sam video dok sam se spremao za posao, i odgovorio joj isto kratko. Jedva sam čekao veče da dođem kući i da se, napokon, u miru čujemo i razgovaramo.
Ni sam ne znam kako mi je prošao dan, sve vreme sam razmišljao o njoj i našem susretu. Jedva sam čekao čuti njen glas.

Kada sam stigao kući, skuvao sam sebi kafu i čekao njen poziv. Gotovo sam bio siguran da će me ubrzo pozvati, znam da i ona jedva čeka da razgovaramo o svemu što se dogodilo.

Naravno, kako sam i očekivao — pozvala me.

NAJA
Kada sam napokon uhvatila priliku da budem sama u svojoj sobi, pozvala sam Deana. Znam da je očekivao taj poziv, verovatno sedi u stanu s kaficom u ruci, gleda u telefon. Toliko se dobro poznajemo da predosećamo svaki naredni korak: ja njegov, on moj. I upravo tako kako sam zamislila, čekao je moj poziv sa kafom u ruci.

Prvo je nastao smeh, a onda i razgovor o svemu, o svim mogućim detaljima našeg susreta. Iskreno sam mu rekla sve: kako sam se osećala u kom trenutku, a i on meni. Rekla sam mu kako sam zablokirala kad je trebalo da nastavimo razgovor, što ga je iznenadilo i bilo mu čudno. Mislio je kako ne pokušavam da komuniciram s njim zbog Nikole, da ne bi Nikola nešto posumnjao.

Kada smo „pretresli“ svaki sekund našeg susreta, pitala sam ga kako se vratio kući, kada je stigao i šta je šef rekao kad je zatražio da izađe ranije. Nasmejali smo se opet jer smo se ranije šalili na tu temu. Još ranije mi je rekao da planira šefu saopštiti kako mora na sastanak sa jednom damom, jer mu se jako žuri. Kaže, ako ga ne pusti, neće mu preostati ništa drugo nego da bude iskren… valjda će tada imati razumevanja.

Trebalo je da završimo razgovor, ali nikako nismo mogli da prestanemo da pričamo o svemu tome. Nismo se mogli odvojiti od telefona, a on je morao da ide sa sestrom negde, obećao joj je i već kasni.

– Deane, hajde idi već, da te sestra ne čeka. Ne želim da ja budem kriva i da mi sve po spisku zato što te dugo čekala.

– Ma ne brini, stići ću, ne kasnim puno. Sačekaće me.

– Šta ćeš joj reći zašto si kasnio?

– Reći ću nešto kao da sam se morao istuširati ili nešto slično, smisliću neki izgovor.

– A da li će poverovati, ili će ipak misliti da te neka žena zadržala?

– Pa, ne znam… inače ne kasnim, postoji mogućnost da pomisli kako kasnim zbog tebe, iako ne zna za tebe, ali sluti po mom osmehu da imam nekoga koga volim.

– Ne znam ja šta će ona pomisliti… Ja sam isto nešto čula kako ti izlaziš ranije sa posla da se nađeš sa tamo nekom ženom u nekom tržnom centru…

– Ma nemoj, a odkud ti to znaš, kako si saznala za to?

Prihvatio je šalu i nastavio:

– Da, istina je, dobro si čula.

– Imam li razloga da budem ljubomorna na tu ženu?

– Imaš i te kako.

– Stvarno, sad sam povređena i ljubomorna.

– Ne znam šta da ti kažem, imaš razloga da budeš ljubomorna. Ja tu ženu volim i mnogo sam srećan što sam išao da se nađem sa njom.

Iako je ovo bila šala i oboje smo se smejali, ali ja sam znala da govori istinu i da me zaista voli, kao i ja njega. Osetila sam to u svakom njegovom gestu.

Sada ostaje pitanje šta dalje, kako da se opet vidimo jer ovako više ne ide, želja je prevelika.

DEAN

Život je nastavio da teče svojim uobičajenim tokom, ali moje misli su bile uporno vezane za nju. Danima sam samo razmišljao, kako da je ponovo vidim, kako da ovaj put ne ostanemo na koraku do, već da zaista budemo zajedno. Taj jedan poljubac koji se nikada nije dogodio, postao je moja opsesija. Nije bilo dana da nisam zamišljao kako je grlim, držim za ruku, gledam u oči bez potrebe da sklanjamo pogled zbog trećih lica.

Bio sam spreman na sve. I tada mi je sinula ideja — ako već radim kao projektni menadžer i poznajem ljude, zašto joj ne bih pokušao pronaći posao ovde, u Belotinu? Bar nekoliko projekata da započne, pa ćemo dalje polako… Samo da pređe ovamo. Samo da dođe. Samo da mi bude bliže.

Kada sam joj predložio tu ideju, njen odgovor me ostavio bez daha. Pristala je, i to sa oduševljenjem. U tom trenutku, srce mi se napunilo nekom neobjašnjivom nadom, kao da je sve do tada bilo uvod u nešto veće, važnije. Odmah sam se bacio na posao. Znao sam da ne smem izgubiti ni dan.

Ubrzo sam joj našao sedam potencijalnih projekata, a četiri su odmah prošla. Za početak — više nego dovoljno. Naja je počela da pakuje kofere. Plan nije bio da da otkaz, već je sa šefom dogovorila fleksibilnu saradnju: sve online zadatke radiće kao i dosad, a projekte iz Belotina će obavljati u skladu sa pravilima firme iz Solarije. Zajedno su procenili da je ovo odlična poslovna prilika — i za nju, i za njih. I eto, ljubav i biznis su se spojili u istoj rečenici.

Zamolila me da joj pronađem i iznajmim garsonjeru, negde blizu mesta gde će najčešće raditi. Naravno da sam našao. Sve sam organizovao. Sve sam pripremio. Iako sam znao da će većinu slobodnog vremena provoditi kod mene.

One večeri, kada je trebalo da krene, nisam mogao da spavam. Čekao sam poruku. Čekao sam znak. Srce mi je preskakalo pri svakom zvuku telefona. Nisam bio nervozan, bio sam… srećan. Srećan kao neko ko konačno čeka ljubav, a ne da je samo zamišlja.

Dogovorili smo se da je čekam na benzinskoj pumpi, na samom ulazu u grad. Sad stojim tu. Kiša je opet počela, sitna i tiha. Gledam ka cesti, prema pravcu iz kojeg treba da se pojavi njen auto.

Zatvaram oči na trenutak.

I kažem sebi:

„Ovaj put je stvarna. Ovaj put dolazi meni. Ovaj put, ništa nas ne može zaustaviti.“

NAJA

Ovo uzbuđenje… ne mogu da ga opišem. Kao da mi srce ide ispred automobila, juri kroz Belotin i traži ga, njega. Grad u koji sam upravo stigla nije samo mesto koje sam oduvek volela, nije više samo destinacija snova. On je sada i početak mog stvarnog života.

Znam da me ovde čekaju zanimljivi projekti, divne poslovne prilike, ali najvažnije, tu je on. Moj Dean. Moja sigurnost. Moj razlog.

Ni sama ne znam kako sam uspela da dovezem auto do benzinske pumpe, toliko sam drhtala da mi se činilo da ne upravljam volanom nego emocijama. Kada sam ušla na parking i videla ga kako stoji pored svog auta, sa blagim, sigurnim osmehom, sve se u meni umirilo. I uzburkalo. Istovremeno.

Poletela sam mu u zagrljaj. Nije to bio običan zagrljaj, bio je to susret duša koje su predugo čekale da se spoje. Stisak nas je oboje zaboleo od siline emocije, ali niko se nije povukao. Kao da smo jedno drugom hteli da nadoknadimo sve propuštene zagrljaje, od onog dana kada smo se sreli, do ovog trenutka.

Usledio je i poljubac. Kratak. Ali najnežniji, najslađi, najvredniji. Prvi. Na javnom mestu, među ljudima… ali za nas je vreme na trenutak stalo. Samo za nas dvoje.

Znam da smo nešto govorili jedno drugom, reči su se mešale sa smehom, uzdahom, pogledom, dodirom… Sećam se da sam rekla:

— Napokon zajedno.

A on me pogledao tako iskreno i s osmehom odgovorio:

— Možda je za to kriva ona tvoja amajlija.

Izvukao je iz džepa privesak koji sam mu poklonila, još u onoj šetnji kada smo se krišom dodirivali, kada su pogledi bili jači od rečenica. Držao ga je pažljivo, kao nešto sveto. I tada sam znala — čuvao je to isto kao što je čuvao mene, u srcu, u mislima, u svakom planu za budućnost.


DEAN

Naš susret… nešto neopisivo. Toliko dugo smo ga čekali. Ali vredelo je. Vredelo je svake minute, svake sekunde, svakog dana koji je prošao u iščekivanju.

Kada sam je napokon držao u zagrljaju, kada sam osetio njenu blizinu, toplinu, miris… i kada sam dočekao taj dugo željeni poljubac, znao sam. Znao sam da je to to. Da je ona ono što sam čekao čitav život. I da bih ponovo čekao još toliko, samo da sve opet ovako završi.

A znao sam i da je najviše “kriva” njena amajlija… Taj mali privesak koji nosim sa sobom kao najveću dragocenost. Možda je za nekog to samo predmet, ali za mene je to bio znak. Obećanje. Putokaz koji nas je doveo tu gde jesmo, jedno u zagrljaju drugog, napokon.

Kada smo se napokon pustili, i kad je moj pogled tiho rekao: hajde, kreni sa mnom, ona je samo klimnula i pošla. I ne, nismo otišli u njen nov iznajmljeni stan. Ne odmah. Umesto toga, odveo sam je kod sebe. U stan u kom je sve čekalo nju. U stan koji će, od tog trenutka, mirisati na nas.

A sve što se potom desilo…

Pa, recimo da… nastavak je istorija. Ili, bolje rečeno — romansa za koju biste morali da zatvorite vrata, navučete zavese i ostavite mašti da završi rečenicu.

Možda sve to jednom i napišem…

Ali biće potrebno da taj deo bude ozbiljno cenzurisan. 😄

Do tada, znaj samo jedno — kada se stvarno voli, sve prepreke nestaju. I svaki poljubac postaje odgovor na stotine neizgovorenih pitanja.

Šaptač.SV