Marko, mlad i strastven muškarac, provodi letnje dane u Budvi, gde upoznaje Kristinu, misterioznu devojku koja ga očara već pri prvom susretu. Iako ima devojku, Tijanu, u Novom Sadu, ne može da odoli snažnoj privlačnosti prema Kristini. Njihova letnja romansa prerasta u nešto dublje, a Marko shvata da je njegova veza sa Tijanom gotova.

Po povratku u Novi Sad, suočava se sa Tijaninom besom i optužbama. Ona oseća izdaju, ali Marko joj otvoreno priznaje istinu, da se zaljubio i da ne može nastaviti dalje s njom. Njihov težak razgovor završava raskidom, dok Marko u mislima već planira povratak Kristini, odlučan da joj dokaže da nije kao ostali i da su njegovi osećaji iskreni.
Iako Marko žarko želi da se vrati Kristini, nešto neočekivano stoji na putu njegovom odlasku. Ne može samo tako da ode, a razlozi su mu važni i lični. I dok se trudi da joj se što pre javi i objasni sve, vreme protiče, a pitanje ostaje, hoće li uspeti da dođe do nje?

Hoće li njihova priča moći da se nastavi tamo gde je počela?

Otkrijte u priči koja sledi…

Uvod

Ova priča je nežna i emotivna ljubavna priča, ispričana sa puno topline i strasti. Iako ne sadrži eksplicitne sadržaje, namenjena je pre svega zrelijoj publici. Ukoliko smatrate da vam takav sadržaj nije prikladan, molim vas da o tome vodite računa pre nego što nastavite sa čitanjem.

Prepustite se čaroliji ljubavi i uživajte u priči.

ZORE  KRAJ TALASA BUDVE

Ovo jutarnje trčanje pored obale mora postaje sve zanimljivije. Osećam kako nesvesno usporavam korak i lagano stajem. Opet sam je ugledao. Već treće jutro zaredom viđam je kako šeta pored talasa.

Rano je jutro, još nema ni šest sati. Plaža je gotovo pusta—samo nekolicina ljudi trči, kao i ona i ja. U ovo vreme skoro cela Budva spava. Noćas je grad vrveo od ljudi i zabave do kasno u noć, a sada svi odmaraju. Devojke njenih godina provode noći uz muziku i provod, a zatim spavaju do podneva. Ali ona… ona je budna već treće jutro zaredom, zamišljeno šeta obalom, dok sunce tek što je počelo da miluje talase. Predivna je. Ima sve ono što me oduvek privlačilo kod devojaka. Njena duga, zlatasta kosa blista na blagom jutarnjem suncu, dok joj blag izraz lica daje neki neobjašnjiv šarm. Zanimljiva je, drugačija. Pitam se zašto ustaje ovako rano da bi šetala uz more. Da li je nešto muči? Neki problemi, neka pitanja? Ili jednostavno voli more i uživa u njemu dok je plaža još pusta? Nije kao ostale devojke. Siguran sam da sinoć nije ostala do kasno u noć na nekoj žurci. Toliko silno želim da je upoznam, da razgovaram s njom. Ali u isto vreme, odlažem taj trenutak jer se plašim… Plašim se samog sebe. Plašim se da bih, ako bismo razgovarali, otkrio koliko toga imamo zajedničkog i da bih se lako mogao zaljubiti. A njen izgled… Baš je onakav kakav me oduvek privlačio.

Vadim telefon iz džepa i po deseti put čitam poruke od svoje devojke, Tijane, koja me čeka u Novom Sadu. Pokušavam da skrenem misli na nju, čitajući reči ljubavi koje mi je sinoć poslala za laku noć. Ali ne vredi. Gledam u ekran, nesvesno prelazim preko rečenica, ne razmišljajući o njihovom značenju. Misli mi neprestano beže ka devojci ispred mene.
Došao sam u Budvu sa grupom dece uzrasta od 8 do 15 godina, koje treniram u vaterpolu u Novom Sadu, gradu u kojem živim. Sa nama su još dva trenera iz našeg kluba. Tu smo da bismo trenirali i da bi deca usavršila i unapredila svoje veštine u morskoj vodi. Nisam došao u Budvu na odmor ili u provod, već zbog posla. Poslednja stvar koja mi treba je da se zaljubim, to nikako nisam planirao niti želeo.
S obzirom na to da se bavim sportom, trčanje u ranu zoru kraj talasa Budve je odličan način da se odradi jutarnji trening dok deca spavaju. Tako sam video nju, i taj trening je postao mnogo zanimljiviji. Trebao sam samo da prođem i ne obratim pažnju na nju, ali nisam mogao.
Dok sam je posmatrao sa pristojne udaljenosti, osetio sam nešto što do sada nikada pre nisam. Njena cvetna, lepršava, plava haljinica, pored vitkog i lepo oblikovanog tela, naglašava i iscrtava njene predivne obline. Pored znatiželje da je upoznam, bilo je i nešto snažno u meni što me vuklo ka njoj kao magnet. Odlučio sam da joj priđem, pa šta bude, neka bude. Okrenuta mi je bila profilom i do tada nije primećivala da je posmatram, bar mi nije dala do znanja da to primećuje. Kako sam krenuo prema njoj, pogledala me zbunjeno, nije očekivala da bi joj neko mogao pokvariti jutarnju samoću pored obale. Prišao sam sasvim blizu i upitao.

 – Šta takvu lepoticu dovodi u ranu zoru na plažu? Da li uživanje uz jutarnje talase u miru, ili možda neki problemi o kojima razmišljaš?
Par sekundi me zbunjeno gledala ćuteći, a onda je shvatila da bi bilo pristojno da odgovori. Očigledno kulturna i lepo vaspitana devojka.
– Obožavam more i zvuk jutarnjih talasa.
Rekla je nežnim i blagim glasom. Tek sada, kad je vidim iz te blizine, shvatam koliko je lepa, prirodna. Mislim da nema trunku šminke na sebi, a opet izgleda fantastično.
– I ja volim more… Inače, ja sam Marko.
Pružio sam ruku i prijateljski se osmehnuo.
– Ja sam Kristina.
– Kristina, mogu li da pitam da li te za ovu plažu vežu neka sećanja, možda neke lepe uspomene? Već treće jutro te vidim na istom mestu, pa je to logičano razmišljanje koje se nameće.
Rekao sam to tek da nešto kažem, kako bih započeo razgovor s njom.
– A neee… Ništa tome slično.
Rekla je to i glasno se nasmejala. Čini mi se da u životu nisam čuo lepši smeh. A onda je ona upitala mene:
– A ti si tu, pretpostavljam, na odmoru, ili možda živiš u Budvi?
– Ne, ne živim u Budvi. Da tu živim, verovatno bismo se već negde sreli pre.
– Ne bismo se mogli sresti, jer ni ja nisam iz Budve.
– Znači, ti si u Budvu došla na odmor?
– Ne, došla sam da radim. Znaš, bila je ta korona, ostala sam bez posla, pa su mi rođaci ponudili da dođem ovde i prodajem sladoled na šetalištu. Oni tu imaju apartmane koje izdaju, stanujem kod njih i radim. Ujedno sam na moru, a i zarađujem, spojim ugodno s korisnim.
– Odakle si?
– Iz Bosne, a ti?

– Ja sam iz Novog Sada. Isto kao i ti, tu sam zbog posla. Radim kao trener u jednom vaterpolo klubu, treniramo decu od 8 do 15 godina. Došao sam sa još dvojicom trenera, doveo decu da vežbaju na moru, ostajemo desetak dana. Do kada ti planiraš biti ovde?
– Do kraja avgusta. Početkom septembra imam razgovor za neki posao u školi, pa ćemo videti hoću li uspeti da se zaposlim u svom gradu.
– Koji grad u Bosni je u pitanju?
– Derventa. Da li si nekada bio u Derventi?
– Nisam, bio sam u Banja Luci, to je, koliko ja znam, blizu Dervente. Sada već imam jaku želju da vidim Deventu i ulice kojima je šetala ovakva lepotica.
Stidljivo se nasmešila i sakrila pogled od mene, a onda sam se setio da upitam:
– Da li si ti nekada bila u Novom Sadu?
– Da, na završetku osnovne škole. Dva dana smo boravili u Novom Sadu u sklopu ekskurzije.
– Ja bih voleo da sada dođeš u Novi Sad, lepo bih te ugostio, pokazao ti grad, bio bih pravi domaćin. Siguran sam da bi uživala u mom gradu uz moje vodstvo.

Slatko se nasmešila, a onda je pogledala u telefon i prokomentarisala nešto kako je vreme da krene. Očigledno je shvatila u kom smeru ide ovaj naš razgovor. Vidi se da je devojka pametna, nije glupa i zna dobro kakve su mi namere. S obzirom na to da me ne poznaje dovoljno i da verovatno misli kako želim samo avanturu, kao većina muškaraca koji su tu došli radi provoda, odlučila je da me na kulturan način “otkači”. Ali ja neću odustati tako lako; od ovakve devojke se ne odustaje.

– U redu, razumem da moraš ići. Voleo bih opet da te vidim da nastavimo naš razgovor. Bilo mi je veoma lepo u tvom društvu.
– I meni, ali sad stvarno moram da krenem… Ne znam, možda se vidimo opet, nije Budva tako velika, srešćemo se verovatno još koji put.

Mahnula mi je i otišla prema gradu. Hteo sam da tražim broj telefona ili profil na društvenim mrežama, ali sva sreća sam se na vreme zaustavio. Ako mi i da profil na društvenim mrežama, sigurno će i ona tražiti moj, a na mom profilu prvo što će videti je – ja i Tijana na profilnoj fotografiji. Ako to vidi, gotovo je, otkantaće me bez razmišljanja. Prvo što će pomisliti o meni je: „Evo ga, još jedan kreten koji pored devojke traži avanturu na moru“, to ne smem dozvoliti.
Ništa, pobrinuću se da me dobro upozna i zavoli, a onda ću joj priznati da imam devojku. Reći ću nešto u tom stilu, kako to nije ništa ozbiljno, bla, bla, bla…

Znam da ne bih trebalo, ali ceo dan bez prestanka mislim na nju. Dok sam sa decom bio u vodi i obučavao ih, često uhvatim sebe kako to radim mahinalno, nesvesno, totalno bez koncentracije.
Druga dvojica trenera koji su došli sa mnom i koji su ujedno i moji prijatelji, primetili su da se nešto čudno dešava sa mnom.
Pitali su me šta se dešava, a ja sam se pravdao umorom i još neke gluposti sam izmislio u koje oni, naravno, nisu poverovali. Poznaju me ceo život i znaju kada se nešto dešava sa mnom. Video sam da nemam kud, pa sam otvoreno priznao. Rekao sam da me muči ljubav i da imam ljubavnih problema. Pomislili su da sa mnom i Tijanom nešto ne štima, da se možda ljuti što sam na moru bez nje ili nešto slično, pa su me ostavili na miru. Naravno, ponudili su svoju pomoć, učiniće za mene sve što mogu da bih se osećao bolje. Kristinu nisam pominjao.
Posle treninga, odveli smo decu na sladoled. Prva stvar koja mi je prošla kroz glavu je od koga ćemo kupiti sladoled. Idemo prema prvom štandu gde se prodaje sladoled, prilazim i gledam širom otvorenih očiju da li je ona za pultom. Na moje veliko razočarenje, nije. Neke druge dve devojke uslužile su nas. Šetalište u Budvi je dosta veliko, ima mnogo štandova sa sladoledom, ko zna na kojem ona radi. Neću sad biti toliki kreten pa ići od štanda do štanda i tražiti je. Znam ja gde ću je naći. Jedva čekam da svane zora.

Probudio sam se pre alarma, obavio higijenske aktivnosti u toaletu, obukao se i krenuo na trčanje, kao i svako jutro. S tim da jutros idem sa posebnim entuzijazmom. Znam, videću je i razgovaraću sa njom, jedva čekam taj susret. Uzimam mobilni telefon kako bih ga stavio u džep i onda se setim da mi je Tijana sinoć poslala poruku na koju nisam odgovorio. Nisam je ni otvorio.
– Nedostaješ mi, jedva čekam da se vratiš.
Šta da radim? Ne mogu biti toliko đubre i napisati kako i ja jedva čekam da se vratim, a znam da bih ostao ovde, pa bar do kraja avgusta.
– Zaspao sam sinoć rano i nisam video tvoju poruku.
Napisao sam kratko, sažeto, bez emocija, neka zna da nije sve u redu. Pokušaću tako da joj nagovestim kraj naše veze. Jer, sve i da ništa ne bude sa mnom i Kristinom ovih dana, ja više ne mogu biti sa Tijanom. Od kako sam video Kristinu, prema Tijani ne osećam apsolutno ništa i ne želim da je lažem. Pokušaću joj na što lakši način objasniti kada se vratim u Novi Sad. Od Kristine neću odustati. Vratiću se opet ako treba u Budvu ili je, posle avgusta, tražiti po Derventi. Osećam da je to ono pravo, ono što sam oduvek želeo. Izazvala je pravu uzbunu u meni, a da pri tom ništa nije učinila.

Trčim obalom i dolazim do one iste plaže gde je vidim svako jutro. Da, tu je. I jutros je opet na istom mestu. Sada već prilazim bez razmišljanja uz komentar:

– Ne mogu, a da ne pomislim kako te nešto posebno veže za ovo mesto.
Nasmejala se kada me ugledala.
– Ne, zaista ne, samo mi je lepo ovde. Talasi se lepo čuju, pogled je fantastičan, a deo na kom stojim je pristupačan i veoma blizu mora. To sve skupa izaziva…čaroliju.
– Možda ti u budućnosti baš ovo mesto bude podsetnik na lepe razgovore i na mene… to jest, nadam se da će tako biti.
– Ko zna, možda postaneš vidovit.

Prihvatila je šalu sa osmehom, mada ja se nisam šalio. Ja zaista želim da je ovo mesto podseća na mene. Seli smo na obližnju stenu i čitav sat razgovarali o raznim temama. Ispostavilo se da imamo ista interesovanja i da nas zanimaju slične stvari. Na svu sreću, status veze nismo pominjali, ja sam vešto izbegavao tu temu. Kada je došlo vreme da krenemo zbog priprema za obaveze koje imamo tog dana, nisam mogao samo tako otići. Pre nego što smo ustali, iskoristio sam njen trenutak nepažnje i iznenada je poljubio. Ona je u prvom momentu bila iznenađena i zbunjena, a onda je vrlo brzo uzvratila poljubac. Nije dugo trajalo, ona je prekinula i rekla kako moramo krenuti. Ustao sam sa stene, uzeo je u naručje i preneo na topao i mekan pesak. Izula je svoje sandale, uhvatila me za ruku, naslonila svoju glavu na moje rame i tako smo prešli jedan deo plaže. Hodali smo u tišini, znam da oboje osećamo ovu bliskost koja se tako brzo desila među nama.
Kada smo došli do grada, nežno me pogledala, poljubila kratko u kut usana i otišla je u svoj smeštaj. Nismo napravili nikakav dogovor da se opet vidimo, ali ja znam da ona, kao i ja, jedva čeka sledeću zoru.

Sledeće jutro, opet plaža Mogren, opet ona na istom mestu. Priđem joj lagano, nečujno, i obgrlim je s leđa dok je gledala u jutarnje talase. Slatko se nasmešila kad me ugledala. Seli smo na stenu zagrljeni i uz poljupce pričali o uobičajnim temama, nešto slično kao i juče. Opet sam uspeo da izbegnem temu statusa veze i društvenih mreža. Kada je došlo vreme da krenemo, opet sam je uzeo u naručje i preneo do peščane plaže. Ljubila me po vratu dok sam je nosio. Isto kao i juče ujutru, uzeo sam je za ruku i šetali smo po toplom pesku.

– Kristina, voleo bih da se vidimo i tokom dana… nedostaješ mi… jedva čekam jutro…
– Ja sutra imam slobodan dan, ako budeš imao vremena, javi se…
– Odlično!
Prekinuo sam je u pola rečenice. Već sam u glavi smislio kako to da izvedem, kako da sutrašnji dan provedem s njom.
Kada smo se rastali, otišao sam u hotel i spremio se za trening. Čim sam stigao, odmah sam razgovarao sa kolegama iz kluba.

– Da li postoji mogućnost da me sutra zamenite, trebao bih slobodan dan?

Čudno su me pogledali, a onda su gledali jedan u drugog u neverici. Znam šta im se mota po glavi. Ja sam uvek bio odgovoran i posvećen svom poslu, nikada se nisam izvlačio od obaveza. Zbunjeni su otkuda sad da ja tražim slobodan dan. Rekli su mi da će me zameniti i da mogu biti slobodan ceo dan, ali su i dalje zbunjeni. Sva sreća, ništa ne pitaju zašto mi treba.

Jedva sam dočekao zoru. Skoro da nisam ni spavao, samo sam razmišljao o našem susretu i danu koji ću provesti s njom. Na istom mestu kao i svako jutro, pronašao sam je čim sam stigao. Slatko mi se nasmešila, a zatim je usledio nežan poljubac.
Nismo se dugo zadržali tu, već smo krenuli dalje. Naravno, nismo hteli da ceo dan provedemo na plaži Mogren, pa smo odlučili da se turističkim brodićem odvezemo na ostrvo u blizini, deo Budve—ostrvo Havaji. Zapravo, to ostrvo se zove Sveti Nikola, ali ga lokalci i turisti odavno zovu “Havaji”. Taj nadimak “Havaji” je zapravo neformalni izraz koji su ljudi dali tom ostrvu zbog njegovog atraktivnog izgleda i popularnosti kao mesta za izlete i kupanje.
Tamo smo proveli predivan dan, a poslednjim brodićem koji sa ostrva vozi nazad vratili smo se u Budvu.

Iako se ništa konkretno nije dogodilo, osim nekoliko poljubaca u vodi, šetnje prelepom plažom, plivanja i sunčanja, meni je bilo nezaboravno. Svaka naša tema imala je posebnu draž koja me je ispunjavala, ne samo kao muškarca, već i kao prijatelja. Sa njom sam osetio toliku bliskost da bih joj mogao poveriti sve, uprkos nenormalnoj privlačnosti koju osećam prema njoj.

Po povratku sa ostrva nisam želeo da se naše druženje tu završi, pa sam predložio večeru u jednom od restorana na obali. Na moje iznenađenje, pristala je. Ohrabren njenim odgovorom, smogao sam hrabrosti da je pitam da li bih mogao da se istuširam kod nje, kako ne bih morao sada da se vraćam u svoju hotelsku sobu. Dozvolila mi je.

Kada sam ušao u njenu skromnu, malu sobu, poželeo sam da nikuda ne idem—da ostanem tu s njom zauvek. Ni sam ne znam kako sam uspeo da se suzdržim, da ostanem smiren i da ne „navalim“ na nju.

Za večeru sam odabrao romantičan restoran na samoj obali mora, s prigušenim svetlom i svećama na stolu. Večera je, kao i ceo dan, prošla izuzetno lepo i ugodno. Ispostavilo se da čak volimo istu hranu.

Ponovo nisam želeo da taj savršeni dan završi, pa sam, nakon večere, predložio šetnju uz obalu. Tada sam bio potpuno obuzet osećajem napetosti i želje. Više nisam mogao da odolim, zaustavio sam se na jednom mračnijem mestu i poljubio je. Nije se opirala. I ona je ovo žarko želela.
Bez pitanja i odobrenja poveo sam je ka njenom malom apartmanu. Čim smo ušli, počeo sam da je strastveno ljubim, polako skidajući njenu laganu letnju haljinu, a zatim i svoju majicu. Oteo joj se uzdah zadovoljstva kada je ugledala moje lepo oblikovane mišiće i pločice na grudima. Videlo se da me želi gotovo isto koliko i ja nju. To me je dodatno oslobodilo, pa sam nastavio u još jačem ritmu…

Posle iscrpnog i nezaboravnog vođenja ljubavi, ležao sam umoran pored nje, držeći njenu slatku, plavu glavicu na svojim grudima. Tiho sam rekao:
— Želim da ostanem ovde s tobom celu noć.
Složila se blagim klimanjem glave, u znak odobravanja.
Dok sam slušao njeno mirno, uspavano disanje na svojim grudima, začuo sam telefon kako vibrira. Bukvalno se „raspadao“ od neprekidnih poziva. Zvuk sam isključio još ujutru i ostavio ga samo na vibraciji. Nekoliko puta sam primetio da stižu poruke, ali ih nisam ni pogledao. Sada, kada sam video da se poziv neprekidno ponavlja, znao sam da je nešto važno.
— Javi se, verovatno je nešto hitno — rekla mi je blago.
Čim sam uzeo telefon u ruke, istog trena sam zažalio. Preko dvadeset poruka od Tijane i oko sedam, osam propuštenih poziva. Na brzinu sam prelistao poruke i shvatio da nije ništa hitno—samo se raspitivala zašto se nisam javljao ceo dan i da li je sa nama sve u redu.
Telefon je ponovo zazvonio. Odbio sam poziv i brzo otkucao poruku:
— Javiću se ujutru, sve je u redu, ne brini.
Tek tada sam podigao pogled i ugledao Kristinin zabrinuti izraz lica.
— Jebiga, ne znam šta da ti kažem… Verovatno sam ti to trebao reći odmah.
Shvatio sam po njenom izrazu lica da je skontala ko je Tijana i zašto me zove.
— U redu je… Nisam ja ni navikla na bolje — rekla je tiho, s tugom u glasu.

Iskreno, ovo me je iznenadilo. Očekivao sam da će mi opaliti šamarčinu i izbaciti me iz sobe naglavačke—jer, realno, ispao sam totalni kreten. A ona… ona to prihvata kao da je tako nešto i očekivala.
— Pretpostavljam da sada moraš da ideš? Ne brini, neću ti ugroziti vezu… Ili, ne daj Bože, brak?

— Ne, ne, ne! — oštro sam je prekinuo. — Čim sam tebe video ono prvo jutro na plaži, znao sam da je moja veza sa Tijanom gotova. Pa čak i da se ništa nije dogodilo među nama, ja više ne bih mogao da budem s njom, jer si mi samo ti u glavi.
Zastao sam na trenutak, a onda dodao:
— Hteo sam… Stvarno sam hteo da ti kažem, ali nisam znao kako. Isto kao što ni sada ne znam kako da kažem njoj. Upetljao sam se, ali da znaš—nije mi žao. Vredelo je.
— Nikada se nisam mešala u tuđe veze — rekla je tiho. — I nekako sam slutila da nisi sam. Ali… nisam ti mogla odoleti.
— Znam da misliš da sam jedan od onih koji su ovde došli radi avanture i provoda, ali veruj mi, to mi nikako nije bila namera. Zadnja stvar koju sam želeo bila je da se zaljubim… ali eto, desilo se. Ni sam ne znam kako.
— Gde je ona sada? — upitala je.
— U Novom Sadu. Pokušao sam joj preko poruka jasno staviti do znanja šta je očekuje kada se vratim.
— Razumem… Bila je ovo lepa avantura, a za koji dan svako svojim putem. Ne brini, ja te neću tražiti po društvenim mrežama niti ti smetati. Lično, nisam takav tip devojke, možeš mirno spavati zbog ovoga što se dogodilo.
— Ti ne razumeš… Upravo tu i jeste problem. Ne mogu mirno spavati, jer mi je previše stalo do tebe. Želim ovo ponoviti—što pre i što češće.
Zastao sam na trenutak, a onda nastavio:
— Već sam doneo odluku. Ako se ništa konkretno ne dogodi među nama dok sam ovde, vratiću se u Novi Sad, raskinuti sa Tijanom i ponovo doći da te potražim. Bilo ovde ili u Derventi… ali bih te pronašao, gde god da si.
— Ti bi se zaista vratio da mene nađeš?
— Naravno. Nemoj ni da sumnjaš u to.
Zagledala se u mene, a u očima joj se na trenutak pojavila neka tuga.
— Tako nešto… Nikada niko nije učinio za mene. Sve moje prethodne veze završile su neslavno. Svaki momak me je prevario ili ostavio zbog druge… A sada, prvi put, ja sam ta druga zbog koje se ostavlja devojka.
— Očigledno svi ti mutavci nisu videli tvoju istinsku vrednost.
— Dobro… i šta ćemo sada?
— Kako šta ćemo? Nastaviti tamo gde smo stali.
Vragolasto sam se nasmejao i ponovo „navalio“ na nju.

Posle toga, moj boravak u Budvi potpuno je promenio tok. Svaki slobodan trenutak provodio sam s Kristinom, a noći sam prespavao u njenom apartmanu.

Došao je dan mog povratka kući. Znao sam da će joj to teško pasti, ali njena reakcija bila je još emotivnija nego što sam očekivao.

Rastali smo se u zoru, kraj talasa Budve, na plaži Mogren—mestu gde smo se prvi put videli i upoznali. Dugo je plakala na mom ramenu, iako sam joj čvrsto obećao da ćemo se opet videti. Nije mi rekla ništa, ali bio sam siguran da misli kako ću se vratiti Tijani, svom starom životu u Novom Sadu… i da ću nju zaboraviti.
Videće ona ko je Marko. Dokazaću joj da nisam kao ostali. Da se izdvajam od drugih.
— Ovde više ništa neće biti isto kad ti odeš — rekla je tiho.
— Znam… ali rekao sam ti, vratiću se.
Duboko je uzdahnula. Znao sam da mi ne veruje.
— Eto, vidiš da sam ispao vidovit kad sam ti rekao da će te ovo mesto uvek podsećati na mene.
Želeo sam da je nasmejem. Nasmejala se, ali u njenom pogledu i dalje je bilo nepoverenja.

                                                           *

 Čim sam stigao u Novi Sad, prvo sam pozvao Tijanu i ozbiljno joj rekao da moramo da se nađemo i razgovaramo.

Došla je na dogovoreno mesto besna kao ris. Umesto pozdrava, odmah je rekla:
— Ko je ona?
Malo sam se pravio lud i upitao:
— Ko? Ne razumem…
— Marko, nisam ni glupa ni ćorava. Znam da postoji ona. Pitam te—ko je, gde si je upoznao? Da li u Budvi ili je to počelo još ranije, ovde u Novom Sadu? Zahtevam konkretan odgovor. Nemoj da mi muljaš i lažeš!
Duboko sam uzdahnuo i rekao:
— Da, istina je. Postoji neko… Zaista nisam hteo, ali desilo se. Upoznao sam je u Budvi. Ne poznajemo se od ranije.
Zastao sam na trenutak, pa dodao:
— Stvarno sam se trudio da ispadnem fer prema tebi. Jasno sam ti stavio do znanja šta možeš da očekuješ kada se vratim. Nisam hteo da o tome pričamo preko telefona ili, još gore, preko poruka.
— Žalim te, Marko. Zar pored ovakve devojke tebi treba neka druga? — pokazala je rukom na sebe, naglašavajući koliko dobro izgleda, pa dodala:
— Mogu samo da zamislim na šta liči ta fufica…
— Ne zovi je tako! — prekinuo sam je u pola rečenice. — Razumem da si ljuta i imaš pravo na to, ali nemaš razloga da je nazivaš takvim imenima. A i ne poznaješ je.
— Dovoljno je da znam kako ruši tuđu sreću!
— Grešiš. Ona nije znala da sam zauzet kada me je upoznala. Ispao sam kreten i prema njoj, jer joj to nisam odmah rekao.
I dalje besna, zamahnula je da me ošamari, ali sam prozreo njenu nameru i uhvatio joj ruku.
— Tijana, nema potrebe za tim. Ionako je sve gotovo među nama.
Ljutito me pogledala i istrgnula ruku iz moje. Otišla je niz ulicu, nešto gunđajući sebi u bradu. Ne znam šta je rekla, ali me više ni ne zanima. Drago mi je što sam napokon prekinuo ovu farsu od veze. Duboko u sebi sam znao da je i ona sa mnom bila samo zato što je pokušavala da zaboravi bivšeg. Nikada to nije priznala naglas, ali sam osećao, nisam joj bio ljubav, bio sam uteha. I to se osetilo u svakom pogledu koji nije bio iskren, u svakom zagrljaju koji je više ličio na potrebu nego na želju.
Sada konačno mogu da se posvetim onome što želim, onome što me pokreće, Kristini.
Već u glavi pravim planove kako da se vratim u Budvu i ostatak leta provedem sa Kristinom. Uzeo sam dva dana da obavim sve što trebam u Novom Sadu, pa da se mogu na miru vratiti u Budvu. Kada sam došao kod šefa da tražim slobodne dane, desilo se nešto što me oblilo kao hladan tuš.

Iako sam bio spreman da krenem nazad u Budvu čim završim obaveze, planovi su mi još jednom izmakli kontroli. Na poslu su stvari postale komplikovanije nego što sam očekivao. Drugi treneri su i dalje bili zauzeti ili na bolovanju, a šef me zamolio da uskočim i preuzmem njihove grupe. Znao sam da me niko drugi ne može zameniti i jednostavno nisam mogao da ga ostavim na cedilu. Bilo je to nešto što sam osećao kao svoju dužnost — moralna obaveza koju nisam imao srca da izbegnem, čak ni zbog Kristine.

Ipak, nisam odustajao. Svake večeri pokušavao sam da dođem do nje — tražio sam je na društvenim mrežama, prelistavao stare poruke, profile, pokušavao da pronađem neki trag… ali uzalud. Kao da je nestala. Nije bilo ni jednog znaka. Počeo sam da sumnjam da li je možda sama obrisala sve, da zaboravi. Ili me je jednostavno blokirala?

Trudio sam se da se fokusiram na svakodnevne obaveze, na treninge, klijente, porodicu… ali ništa nije pomagalo. Njeno lice mi je stalno bilo pred očima. Njena kosa, osmeh, način na koji me gledala… Vukla me ta misao danima. Nije prošao nijedan sat da se nisam zapitao: Da li je još uvek tamo? Da li misli na mene? Da li me čeka?

Znao sam da sve što trenutno radim mora biti završeno, ali jednako sam znao i nešto drugo — čim uhvatim priliku, idem za Budvu. Moram da je vidim. Moram da joj objasnim. Ako je izgubim a nisam pokušao do kraja, nikada sebi neću oprostiti.

Krajem avgusta, konačno sam zatvorio sve obaveze iza sebe. Spakovao sam se u tišini i krenuo ka Budvi, ne znajući da li ću je zateći tamo. Nije mi se javljala, nije bila aktivna na društvenim mrežama, kao da je nestala. Ali znao sam — ako je ne pronađem u Budvi, produžiću za Derventi. Ići ću od vrata do vrata, pitaću prolaznike, konobare, prodavačice, komšije, kog god treba, dok je ne pronađem. Nisam od onih koji odustaju.

Stigao sam kasno u noć, more je mirisalo poznato i utešno. Nisam gubio vreme, čim je svanulo, uputio sam se ka plaži Mogren. Tamo smo se prvi put sreli. Tamo je sve počelo.

Koraci su mi ubrzali kad sam video siluetu u senici ispod stene, tačno na istom mestu gde je bila i tada. Srce mi je tuklo kao ludo, nisam mogao da verujem — još je tu. Pogled mi se zamaglio od uzbuđenja.

Prišao sam joj tiho, gotovo obazrivo, i uz osmeh rekao:
– Šta takvu lepoticu dovodi u ranu zoru na plažu? Da li uživanje uz jutarnje talase u miru, ili možda neki problemi o kojima razmišljaš?
Okrenula se prema meni polako, kao da još uvek proverava da li sanja.
– Razmišljam o jednom obećanju – rekla je tiho. – O tome da li će ga neko, kome je to mnogo značilo, zaista ispuniti. Ili će i on nestati kao svi pre njega…

Pogledala me nekoliko sekundi u tišini. Zadrhtale su joj usne, a zatim je, bez reči, ustala i zagrlila me. Onako, kao da joj život zavisi od toga.

Znao sam tada da je sve vredelo. Sve čekanje, svi dani bez nje, svaki sat proveden u neizvesnosti. Ona je još uvek ovde. I bila je moja.

Srce mi je tuklo kao ludo. Nije bilo više mesta za objašnjenja, izgovore, ni opravdanja. Samo za ono što sam došao da uradim.

– Obećanja koja se daju s razlogom… se i ispune – rekao sam tiho, gledajući je pravo u oči. – Vratio sam se. Ovde sam. Zbog tebe.
Nije rekla ništa. Samo su joj oči zasijale, a zatim je u sledećem trenutku obavila mi ruke oko vrata.
Grlili smo se dugo, čvrsto, kao da nadoknađujemo sve propuštene dane. Osećao sam kako mi obrazi gore, ne od sunca, već od onog uzbuđenja koje se ne može opisati. Ona je bila tu. I ja sam bio tu. Ispunio sam obećanje.

– Znaš… – šapnula je uz osmeh dok je naslonila glavu na moje rame – prvi put neko nije lagao.
– I poslednji put da si sumnjala u Marka – odgovorio sam kroz smeh.

More je bilo mirno, a nebo svetlucavo. Budva je disala u našem ritmu. I ništa drugo više nije bilo važno.

Šaptač.SV

---